Gubitak staništa i prekomeran lov doveo je do toga da upravo lovci, naravno oni savesni, danas moraju da održavaju ovu vrstu u dovoljnom broju.
Fazan, kao veoma rasprostranjen daleki rođak domaće koke, dugo je već poznat u Srbiji. Prvi su zabeleženi u okolini Niša u XIX veku. Uslovi u tadašnjoj Srbiji, šumovitoj, zelenoj i plodnoj zemlji seljaka, su im odgovarali i brzo su se namnožili. Međutim, vremena su se promenila i danas su oni kod nas skoro pa ugrožena vrsta.
Gubitak staništa i prekomeran lov doveo je do toga da upravo lovci, naravno oni savesni, danas moraju da održavaju ovu vrstu u dovoljnom broju. A takvi, savesni, su lovci iz Lovačkog društva „Ub“, koji se fazanima bave već decenijama i taj posao su uzdigli na zavidan nivo.
– Mislimo da nešto treba i da vraćamo prirodi, a ne samo da uzimamo. S tom idejom smo krenuli sa nekoliko volijera u kojima gajimo fazane i to ne za prodaju već za puštanje na teren. To je vremenom preraslo u nešto veće – kaže Zoran Marković, direktor „Fazanerije“ i predsednik Lovačkog društva „Ub“.
Godine 2004. udruženje je napravilo projekat koji je krenuo da se realizuje sledeće godine i na, kako kažu, ekstra lokaciji od prvobitnih tri i po hektara izgrade fazaneriju. Ubrzo se objekat za proizvodnju fazana proširio i sa inkubatorskom stanicom, ne samo volijerama, a danas je kapacitet 25.000 fazanskih pilića različitih uzrasta godišnje i 7.000 jarebica.
– Sa tolikom proizvodnjom ne možemo da radimo pojedinačnu prodaju, već radio sa lovačkim udruženjima, a 2.000 do 2.500 fazana se prodaje kroz komercijalni lov na 400 hektara lovišta Društva – kaže Marković.
Jarebice se vraćaju prirodi, i već tri godne se sa Ministarstvo poljoprivrede i šumarstva radi na „podivljavanju“, odnosno vraćanju jarebica na stanište na kojima ih je nekada bilo.
Na opremi se nije štedelo, inkubatori su savremeni modeli „Viktorije“, a imaju i otvoreni i zatvoreni podni sistem sa sterilizovanom podlogom, sopstvenu mešaonu za koncentrat i, što je veoma bitno, prostor od dva metra kvadratna po odraslom fazanu i bar metar po piletu.
Već sa četiri nedelje, fazani se puštaju u otvorene volijere sa prirodnim uslovima gde sami traže dodatnu hranu. Već s šest nedelje mogu da idu u prihvatilišta koja prave lovačka udruženja, a u dvanaestoj nedelji i direktno na teren.
– U mnogim lovačkim udruženjima greše i misle da mogu da prođu sa lošijim uslovima za fazane nego što ih mi imamo ovde. Dovoljno je da lovci ne poštuju dezobarijere i da virus izazove veliki broj uginuća. Fazani moraju da budu tretirani kao i ovde, jer ta prihvatilišta su isto fazanerije samo s manjom površinom – objašnjava Marković.
Troškove za uzgoj i održavanje fazana nije komplikovano izračunati, ali po pravilu se, ističu na AgroTV, zaboravlja uloženi sopstveni rad.
– Niko to ne može da radi ako ne voli. Nema to veze sa platom, ne možete biti u fazaneriji i ne stalno ne gledati piliće, nije to samo davati hrane i vode. Ali morate imati i zaokružen sistem, ili proizvodnja fazana, tvrdim, nije isplativa – ističe Marković.
Posla i ovako ima mnogo, a ovde se u „Fazaneriji“ ne staje sa planovima.
– Već smo uradili objekat za klanicu, ostalo je da sredimo iznutra, i tu će dolaziti ljudi iz restorana ili porodice koje žele da kupe fazana pojedinačno – najavljuje Zoran Marković.
Ali ni to nije sve jer ovde u Ubu maštaju o stvaranju srpskog oglednog centra za fazane i nadaju se da će doći vreme kada će naići na razumevanje Lovačkog saveza Srbije i Odseka za lovstvo Uprave za šume. Za tako nešto oni su radi da na raspolaganje stave svoju infrastrukturu u Ubu.
Izvor: 24sedam, Agro TV
Foto: Agro TV, Envato
