Prva polovina februara je pravo vreme za prihranjivanje pšenice. U pitanju je agrotehnička mera od izuzetnog značaja, posebno za kulturu koja ima dug vegetacioni period poput pšenice, a samim tim potroši i veće količine azota. Februar je pravi trenutak za izvođenje, jer nakon toga sledi intenziviranje rasta i razvića. 

Tačno vreme za prihranu useva zavisi od toga kakva je zima bila, kao i stanja u kom se usev nalazi. To se lako može utvrditi fenološkim opažanjem na polju. Postoje različita mišljenja u vezi prihrane pšenice u polju. Italijanska škola kaže da se prihranjivati treba isključivo azotom i to u toku zime do početka proleća. Francuzi misle da prihranu treba vezivati za fenofaze. Ipak, u našoj zemlji se prihrana obično vezuje za kalendar, pa se tako prva prihrana vrši u februaru, a druga početkom aprila. Za prihranu se obično dodaje samo azot.

Procena raspoloživosti azota u zemljištu se najpouzdanije određuje N-min metodom. Zna se da je pšenici potrebno prosečno oko 25 kg azota za formiranje prinosa od 1 t/ha zrna sa odgovarajućom vegetativnom masom. Tokom zime, na oko 7-10 dana pre planirane prihrane vrši se uzimanje uzoraka zemljišta sa parcele zasejane pšenicom. Uzorci se uzimaju sa dubine profila zemljišta od 0-30 cm, 30-60 cm i 60-90 cm. Ovakvi uzorci dostavljaju se u laboratoriju isti dan, a čuvaju se u ručnom frižideru do momenta donošenja u laboratoriju. U laboratoriji se meri količina nitratnog azota u rastvoru i izračunava sadržaj nitratnog azota u kg/ha. Ova količina predstavlja tzv. rezidualni azot.

Tokom proleća doći će do mineralizacije određene količine azota iz nepristupačnih, u pristupačne oblike za pšenicu. Ta količina zavisi od tipa zemljišta (na peskovitom zemljištu manje, na dubokom humusnom i više) i klimatskih prilika. Razliku azota između potreba za određeni prinos, i količine rezudualnog azota i azota koji će se mineralizovati, potrebno je dodati mineralnim đubrivima, vodeći računa da će se iz đubriva iskoristiti oko 70% azota prve godine.

Proračun potrebnih količina đubriva za prihranu je jako bitan, jer kao što deficit azota pravi probleme, tako i suficit nije dobar. Na stranu što ćemo imati veće izdatke za nepotrebno velike količine đubriva, previše azota može izazvati i preveliku bujnost, povećanu osetljivost na bolesti, povrede i poleganje, smanjenu otpornost ka suši, kao i lošiji hemijski sastav.

Kada smo odredili neophodne količine, sledeći korak je odabir đubriva.

UREA (46% N) – Odnosno karbamid. Nije poželjna u prvoj prihrani, a najbolje je izbeći i u drugoj. Na temperaturama ispod 0° C dolazi do trovanja biljaka amonijakom i zastoja u vegetaciji. Ako se već ona koristi, treba sačekati početak marta, nešto više temperature, i da biljke malo ojačaju, kao i da imaju nešto viši intenzitet metabolizma.

Amonijum nitrat (32% N) – je vrlo rastvorljivo đubrivo. Dužom upotrebom zemljište se zakišeljava. Vezivanjem amonijum jona u zemljištu istiskuju se Ca i Mg koji se ispiraju.

KAN (27% N) – Kalcijum amonijum nitrat je neutralno đubrivo, pogodno za prihranu.

U normalno razvijenom usevu prihranjivanje se obavlja u jednom navratu. U slabije razvijenom usevu prihranjivanje se obavlja dva puta. Drugo prihranjivanje u tom slučaju utiče na poboljšanje opšteg stanja useva i kasnije na nalivanje zrna. Takođe, ako je iz bilo kog razloga preskočena analiza zemljišta, preporučuje se prihrana u dva navrata.

Tokom zime zemlja je vlažna pa bi prihranu trebalo uraditi u ranim jutarnjim časovima, kada je zemljište zamrznuto, da bi traktor mogao bez problema da ide po površini bez bojazni da će naneti bilo kakvu štetu pšenici.

Foto: Cover-Images