Zahvaljujući izoštrenom njuhu, psi mogu da nanjuše bolest u košnici bez otvaranja, a tu njihovu sposobnost već nekoliko decenija koriste pčelari u SAD.
Pčelarima, pa čak i početnicima poznato je da se na pčelinjaku javljaju razne bolesti – od prolećne nozematoze i varooze, s kojom se bore gotovo čitave godine, pa do najopakije, američke truleži legla.
Američka kuga ili trulež pčelinjeg legla zarazna je bolest zatvorenog pčelinjeg legla. U košnici bolest prenose pčele koje neguju i hrane leglo, unoseći ga kroz hranu u organizam larve, gde se velikom brzinom množi, čineći da ona ugine kada se ćelija zatvori. Vidljivi znaci bolesti su nekompaktno, šareno leglo s ulegnutim poklopčićima na kojima je obično sićušna rupica u sredini. Kad se ćelija otvori, u njoj se nalazi uginula larva koja se raspada u tamnosmeđu rastegljivu masu karakterističnog mirisa na stolarsko tutkalo, starinski lepak za drvo izrađen od životinjskih kostiju. Raspadnuta larva je prilepljena uz zidove ćelije, gde se sasuši, a ostaje samo mnoštvo spora, spremnih da bolest prošire.
Za uočavanje truleži potrebno je da se košnica otvori. Svako otvaranje je stres za pčele i treba ga izbegavati. Ali, time ostavljamo bolest da se razvija i na nju nailazimo tek redovnim pregledom, a to može da bude i stanje kad je bolest uveliko uzela maha. Obolela zajednica, u ma kojem stepenu bila, neće imati budućnost, ali će biti izvor zaraze koja će se širiti dalje.
Ali, uz odgovarajuću dresuru, psi mogu da pomognu pčelarima. Dobro je poznato da sve policije sveta koriste dresirane pse za otkrivanje tragova zločinca, ali i nepogrešivo nalaze drogu skrivenu čak i u bunkerima u vozilima gde je čitava okolina pod slojem mašinskog ulja ili goriva ili u pneumatiku.
Praktični američki pčelari ovo saznanje koriste već duže vreme. Na velikim pčelinjacima je veoma ekonomično za kontrolu bolesti iskoristiti dragocenu sposobnost pasa da mogu nanjušiti bolest već u začetku. Nedavno je veliku medijsku pažnju privukao dve godine star crni pas rase labrador retriver Klinker, obučen u Merilendu, za potrebe Odeljenja za poljoprivredu. Pčelarski inspektor Vilijam Troup, s kojim radi, kaže da s Klinkerom može da radi mnogo brže. Klinker i Troup ispituju pčelinjake i, ako je ustanovljena bolest u začetku, društvo uglavnom može biti izlečeno antibioticima (u SAD je, za razliku od nas, zakonom regulisano da je dozvoljeno lečenje američke truleži pomoću antibiotika). U suprotnom, ako je bolest uzela maha, pčele će se razboleti i uginuti, pa sledi spaljivanje.
Zanimljivo je ponašanje ovog dresiranog psa. Kad, vršeći smotru košnica, naiđe na neku s mirisom bolesti, seda pred nju i markira je. Potom sledi nagrada, dobija gumenu lopticu da se poigra s njom i nastavlja se rad.
S razlogom se postavlja pitanje koliko je pouzdano osloniti se na ovakav način kontrole. Prema rečima inspektora Troupa, u dosadašnjem radu nije bilo nijednog slučaja da je pogrešio. Tako je u oblasti Montgomeri u Merilendu otkrio tri slučaja bolesti, a kad je uzorkovano, sve „osumnjičene“ pčelinje zajednice bile su pozitivne, tj. obolele.
Još krajem sedamdesetih godina prošlog veka Merilend je postala prva država koja koristi pse za otkrivanje ove pčelinje bolesti i jedina koja je uvrstila radne pse u inspekcije. To rade s dobrim razlogom, s obzirom na to da dresirani pas može da njuhom pregleda oko stotinu košnica za svega 45 minuta i markira sumnjive, dok bi za taj isti posao bilo potrebno mnogo više plaćenih radnika. Psi rade mahom u jesen i zimu, kad su pčele mirnije, manje izlaze i manja je verovatnoća od uboda.
Nadamo se da će ova iskustva potaknuti na razmišljanje i biti ideja da se i među pčelarima nađu i kinolozi koji će dresurom makar jednog psa započeti ovakvu dobru praksu i kod nas.
Nepogrešiv njuh
Biolozi su utvrdili da je površina kojom pas oseća miris veličine 150-170 kubnih centimetara, a površina kojom čovek oseća miris nije veća od pet centimetara. Sluzokoža za mirisanje kod psa je debela 0,1 milimetar, a čoveka samo 0,006 milimetara. Pas ima oko 220.000.000 mirisnih ćelija, a njuh mu ima osećaj za preko 500.000 različitih vrsta mirisa i koncentracija. Čulo njuha kod psa je 11.500 puta osetljivije od ljudskog. Osim čulne osetljivosti, bitna je i prerada primljenih nadražaja u mozgu. U odnosu na telesnu masu, pas ima pet puta manji mozak od čoveka, ali je jedna sedmina moždane mase namenjena mirisima, dok je taj moždani režanj kod čoveka težak samo nekoliko grama. Čovek, ne samo da slabije oseća mirise već i ono što oseti ne može ni približno tačno da raspozna kao njegov najodaniji prijatelj pas.
Izvor: Poljoprivrednik
Foto: omafra.gov.on.ca
