Rahitis je oboljenje mladih životinja koje se manifestuje poremećajem okoštavanja skeleta, nastalih još za vreme razvoja ploda u utrobi majke ili posle rođenja ako u hrani nedostaju mineralne materije (kalcijum i fosfor) i vitamin D.
Osnovni uzroci rahitisa su nedostatak kalcijuma i fosfora u organizmu, zatim njihov nepravilan odnos i nedostatak vitamina D, koji ima veliki značaj za ugrađivanje ovih minerala u koštani sistem. Nedostatak kalcijuma najčešće dolazi do izražaja za vreme kišnih godina kad je livadsko seno znatno osiromašeno ovim mineralom. Deficit dolazi još više do izražaja ako se životinje hrane pretežno mekinjama, ovsom, raži, kukuruzom i drugim zrnastim hranivima u kojima ima dosta fosfora, a malo kalcijuma. S druge strane, ako se ovce hrane pretežno senom, ili ako isključivo pasu, bez prihranjivanja koncentratima, mekinjama i zrnastom hranom, tada će u organizmu nedostajati fosfor.
U izvesnim slučajevima, uprkos dovoljnom unošenju minerala, može doći do deficita u organizmu. To se dešava prilikom pojave dijareje jagnjadi usled parazitarnih invazija, kad je onemogućena dovoljna resorpcija minerala iz creva. Kisele trave sa močvarnih terena takođe oskudevaju u mineralnim materijama, naročito u fosforu.
Do nedostatka vitamina D, koji igra značajnu ulogu u okoštavanju skeleta, dolazi kad jagnjad nije izložena suncu jer se drži u stajama. U takvim slučajevima ne dolazi do pretvaranja provitamina ergosterina u vitamin D.
Čak i kad se jaganjci drže i hrane pod istim uslovima, znaci rahitisa ne pojavljuju kod svih životinja, niti su oni izraženi istim intenzitetom. Prvo se može uočiti nastran i promenljiv apetit, koji se ispoljava u vidu lizanja zidova i drugih predmeta, pijenja osoke, čupanja vune i slično. Kretanje jaganjaca je otežano, a noge su ukočene. Nekada se javljaju tetanični grčevi pojedinih grupa mišića ili svih mišića tela. Napadi grčeva mogu da budu vrlo jaki, i čak mogu da izazovu smrt životinje. Jaganjci slabo napreduju i imaju usporen rast. Ako je nedostatak minerala veliki, tada ne dolazi do potpunog okoštavanja kostiju, pa se javljaju deformacije u vidu zadebljavanja zglobova, zadebljanja na rebrima u obliku brojanica, zadebljanja na kostima lica, nepravilnog stava nogu, krivljenja kičmenog stuba i drugih nepravilnosti. Obolela jagnjad su slabo vitalna, iznurena i mršava pa, usled komplikacija, vrlo često uginjavaju. Pored ovih spoljašnih znakova, u organizmu obolelih životinja se ispoljavaju i drugi poremećaji. Tako se ispoljava nedostatak minerala u krvi, što dovodi do niza drugih poremećaja nervnog i mišićnog sistema.
Dijagnozu rahitisa, u početku oboljenja, nije lako postaviti, jer znaci nisu tako jasni i karakteristični. Kasnije, kad se pojavi deformacija na kostima, dijagnoza je olakšana i retko kad se može pogrešiti. Ipak, u svim sumnjivim slučajevima trebalo bi potražiti pomoć veterinara, tim pre što se slični znaci mogu pojaviti kod nekih drugih oboljenja (reumatizam, nedostatak bakra i kobalta, hipovitaminoza A).
Lečenje obolelih jaganjaca od rahitisa trebalo bi otpočeti što pre, dok se nisu pojavile deformacije na kostima. Zbog toga je važno rano otkrivanje rahitisa i preduzimanje odgovarajućih terapijskih mera. Ako se zakasni sa postavljanjem dijagnoze, pa se pojave promene i deformacije kostiju, tada se rahitis ne može potpuno izlečiti već se može samo zaustaviti dalji razvoj patološkog procesa. U cilju lečenja, obolelim životinjama potrebno je davati mineral koji nedostaje putem injekcije. Zbog toga se mora prethodno ispitati krv i na osnovu sadržaja minerala, odrediti koji mineral nedostaje. Posle toga trebalo bi preduzeti terapiju kod svih obolelih životinja. Pored toga, potrebno je ispitati hranu i na osnovu nalaza izvršiti korekciju obroka. Da bi se obezbedilo dovoljno vitamina D, životinje je potrebno držati na suncu ili im davati preparate sa ovim vitaminom. Najveću pažnju treba posvetiti životinjama za vreme zime, kad hrana obično oskudeva u mineralima i vitaminima, jaganjci se drže zatvoreni u stajama bez dovoljno sunca. Obrok mora da sadrži sve potrebne hranljive sastojke, naročito kalcijum i fosfor u odnosu 1,2:1, a zatim vitamine D i A. Ojagnjene ovce takođe moraju da dobijaju hranu bogatu kalcijumom i fosforom, kako bi preko mleka obezbedile jagnjacima dovoljnu količinu minerala. Isto tako, ovcama treba dodavati vitamin D putem putem injekcije. O svim merama terapije i profilakse rahitisa, vlasnici bi trebalo da se dogovaraju sa veterinarskim stručnjacima koji će im dati potrebna uputstva.
Izvor: Radoslav Vujić, Poljoprivredne savetodavne i stručne službe Srbije
Pixabay: Pixabay