Turska nastoji da obezbedi veće količine ruskih azotnih đubriva i uree pred početak nove setvene sezone, što bi moglo dodatno da utiče na globalne tokove trgovine i cene mineralnih đubriva.
Turska je krenula ka dogovoru sa Rusijom o većem pristupu azotnim i fosfatnim đubrivima, kao i amonijaku, u trenutku kada se na svetskom tržištu sve više pažnje posvećuje dostupnosti uree i drugih azotnih proizvoda.
Dogovor bi Ankari trebalo da obezbedi sigurnije snabdevanje pred početak poljoprivredne sezone, dok je za ostatak tržišta važnije pitanje koliko će dodatne ruske količine namenjene Turskoj uticati na raspoloživost đubriva za druge kupce.
Rusija je jedan od najvećih svetskih izvoznika mineralnih đubriva, pa svaka promena u njenim izvoznim tokovima može da se odrazi na međunarodne cene. Moskva istovremeno kontroliše deo izvoza kroz kvote i druga ograničenja, kako bi održala ravnotežu između domaćih potreba i izvoza.
Turska ima poseban razlog da unapred obezbedi dodatne količine. Prema podacima navedenim u analizi, domaća proizvodnja đubriva iznosi oko pet miliona tona godišnje, dok potrošnja dostiže približno sedam miliona tona. Iako instalirani proizvodni kapaciteti prelaze osam miliona tona, turska industrija u velikoj meri zavisi od uvoza sirovina.
Šta to znači za poljoprivrednike?
Đubrivo je roba kojom se trguje na međunarodnom tržištu, pa promene u snabdevanju jednog velikog izvoznika ili povećana potražnja velikog kupca mogu da utiču i na cene u drugim delovima sveta.
Posebno je značajna urea, čija cena zavisi od međunarodne ponude i potražnje, ali i od troškova prirodnog gasa, transporta, osiguranja i trgovinskih politika.
Ako Turska, ali i druge zemlje, budu pokušavale da unapred obezbede veće količine đubriva, kupci bi mogli da se nađu u situaciji da za raspoložive količine moraju da ponude više. To ne znači da će automatski doći do nestašice, ali može da dovede do rasta globalne referentne cene, koji se kasnije prenosi i na distributere i poljoprivrednike.
Dodatni rizik predstavljaju logistika i stanje na Crnom moru. Promene transportnih ruta, troškovi osiguranja i eventualni poremećaji u pomorskom saobraćaju mogu povećati cenu isporuke čak i kada fizički postoji dovoljno đubriva.
Za proizvođače ratarskih kultura ovo je posebno važno jer je azot jedno od značajnijih ulaganja u proizvodnji kukuruza i drugih useva. Ako cena đubriva poraste u trenutku kada su cene poljoprivrednih proizvoda pod pritiskom, profitna računica po hektaru može se veoma brzo promeniti.
Zbog toga će u narednim mesecima biti važno pratiti kretanje cena uree i amonijaka, rusku izvoznu politiku, ponudu sa Bliskog istoka, cenu prirodnog gasa i troškove pomorskog transporta.
Dogovor Rusije i Turske sam po sebi neće odrediti cenu đubriva za narednu sezonu. Ipak, on pokazuje da veliki kupci već pokušavaju da na vreme obezbede sigurnije snabdevanje, što je signal koji bi trebalo da prate i poljoprivrednici prilikom planiranja troškova za novu proizvodnu godinu.
Foto: ChatGPT/Agro TV, Envato