Seboreja je subakutna ili hronična bolest kože koja se karakteriše poremećajem keratinizacije sa ljuspanjem i pojavom peruti ili preteranim lučenjem loja na koži.
Seboreični dermatitis je još jedan oblik bolesti kod kojeg su izražene upalne promene na koži, obilno ljuštenje i perutanje kože sa sekundarnom infekcijom bakterijama i gljivicama. Seboreja se češće javlja kod pasa nego kod mačaka.
Kod seboreje se zapaža da je ciklus sazrevanja epidermalnih ćelija od bazalnog do najpovršnijeg sloja kože mnogo brži nego kod životinja koje nemaju seboreju, kožna bakterijska flora je promenjena, povećava se broj koagulaza stafilokokoka što može da dovede do sekundarne piodermije. Kod seboreje se takođe uočavaju kvalitativne i kvantitativne promene kožnih lipida.
Uzroci seboreičnih promena na koži su različiti. Seboreja može nastati primarno (primarna idiopatska seboreja) i kod nje se ne znaju razlozi koji dovode do pojave oboljenja. Sekundarna seboreja može biti posledica raznih poremećaja u organizmu i na koži. Faktori koji najčešće dovode do sekundarne seboreje su zapaljenja kože, hormonski i metabolički poremećaji, ishrana, uslovi držanja životinje, alergija, infestacija ektoparazitima i gljivicama i dr.
U kliničkom smislu seboreja se može podeliti na sledeće kategorije:
– Seborrhea sicca (suva seboreja): karakterše je suva koža, suvo perutanje i akumulacija belih ili sivih nevezanih ljuspi. Dlaka je suva i bez sjaja, a rase predisponirane za ovo oboljenje su nemački ovčar, doberman i jazavičar.
– Seborrhea oleosa (masna seboreja) manifestuje se ljuspanjem sa intezivnim stvaranjem lipida na koži, a manifestuje se pojavom žuto-braon naslaga vazanih za kožu i dlaku. Koža psa ima miris užegle masti, a dlačni pokrivač je masan. Ovaj oblik se češće zapaža kod koker španijela, špringer španijela i kod šarpeja.
Seboreični dermatitis nastaje zbog nadražaja razne etiologije (raspadni podukti bakterija, loj promenjenog sastava, senzibilizacija na bakterije, traume itd). Ima hroničan tok sa fazama pogoršanja koje se javljaju u različitim intervalima. Manifestuje se obilnim perutanjem i ljuštenjem sa sa zamašćenjem dlake i lokalnom ili difuznom inflamacijom kože. Seboreični dermatitis se razvije pre ili kasnije kod većine pasa sa seborejom bez obzira da li je ona primarna ili sekundarna. Seboreična koža prijemčljiva je za infekciju, a češanjem pas dodatno traumatizira kožu i širi infekciju. Lezije kod seboreičnog dermatitisa su u vidu alopecija, eritema, epidermalnog ljuspanja i hiperpigmentacije. Najčešće se javlja kod koker španijela, špringer španijela i baseta.
Mnogi psi mogu imati kombinovani oblik seboreje, suvu i masnu, a ona može biti lokalizovana ili po celom telu. Hronične upale uha praćene žućkastim masnim iscetkom vrlo su često jedan od pratećih simptoma seboreje.
Kod primarne seboreje se zapravo ne zna pravi uzrok nastanka. Karakteristična je za pojedine rase i može se predpostaviti da postoji nasledna predispozicija za njen nastanak. Ćelije epidermisa, lojne žlezde i ćelije dlačnih folikula su preterano aktivne. Obnavljanje ćelija i njihov ciklus u ovim tkivima je mnogo brži nego kod zdravih pasa što uzrokuje povećanu proizvodnju peruti i loja. Kod primarne seboreje simptomi se obično javljaju nakon puberteta, kod većine pasa u starosti od jedne godine.
Nasljeđivanje seboreje dokazano je kod west highlanda i to kao autosomalno recesivno što znači da bolesno štene može imati oba roditelja zdrava, ali su oni nosioci gena za primarnu seboreju. Primarnu seboreju najčešće viđamo kod west highlanda terijera, svih španijela, nemačkih ovčara, jazavčara, basseta i labradora. Primarnu seboreju od sekundarne u pravilu razlikujemo na osnovu starosti u kojoj su se pojavili prvi simptomi – primarna kod mladih pasa, a sekundarna kod starijih. Kod mladih pasa obavezno moramo isključiti demodikozu, a moguća je i seboreja kao posledica alergije na hranu ili buve.
Svaki poremećaj u organizmu koji remeti proliferaciju, diferencijaciju ili deskvamaciju ćelija može imati za posledicu sekundarnu seboreju. Sekundarna seboreja nije nasledna i nije bolest koju treba lečiti već je simptom koji ukazuje da sa organizmom nešto nije u redu. Kod pasa sa sekundarnom seborejom trebalo bi uraditi kompletnu krvnu sliku i uraditi neke specijalne metode za dijagnostiku kožnih oboljenja u cilju pronalaska primarnog uzroka koji je doveo do pojave sekundarne seboreje. Lečenjem primarnog uzroka i nastalih seboreičnih promena može doći do nestanka sekundarne seboreje.
Dakle, ako je primarni uzrok seboreje jaka alergijska reakcija na buvu i češanje životinje, zbog koje je u nekom stadiju bolesti koža postala seboreična, oslobodimo li psa od buva i alergije, rešili smo i seboreju koja je u ovom slučaju samo posledica.
Rani znakovi poremećaja kao što su blago perutanje i „umorna“ dlaka mogu se pojaviti kod štenaca već s 10 nedelja starosti. S obzirom da su ti znakovi prilično neprimetni, često upravo tako i prolaze – neprimećeni. Ipak, do starosti od godinu dana ili 18 meseci, simptomi postaju izrazitiji. Psi s problemom obično imaju dlaku bez sjaja, intenzivno se linjaju, dlaka na dodir deluje masno, oseća se miris kože (naročito u pazušnom i preponskom delu), unutrašnjost uha pokazuje pojačano nastajanje cerumena i oseća se miris, a neretko dolazi i do zadebljanja mekuši na šapama i pojave lomljivih i suvih noktiju.
Simptomi seboreje mogu da variraju od pojave obične peruti ili samo mirisa užegle masti do zadebljalih naslaga peruti lošeg mirisa ili zadebljale kože sa tamnom pigmentacijom i gubitkom dlake. Primarna seboreja se manifestuje u vidu masnih ljuspi ili masnih čestica žuto-braon boje priljubljenih za kožu ili uz dlaku. Ovakva masa ima neprijatan miris užeglog masla, a lezije su najčešće izražene na ušima, laktovima i skočnim zglobovima. Ako se javi svrab kod primarne seboreje, u pitanju je sekundarna bakterijska infekcija. Svrab je više odlika sekundarne seboreje. Lokalne seboreične promene su u vidu pečata bez dlake sa pigmentisanim centrom i crvenim perutavim rubom. Ovakve promene su česte na trupu i grudima i liče na dermatofitozu. Sekundarna seboreja je tipično suva i ljuspava, a može biti lokalizovana ili generlizovana. Životinja može imati suvu seboreju na nekim delovima tela, a masnu na drugim mestima.
Psi sa seborejom podložniji su sekundarnim infekcijama, bilo bakterijskim ili gljivičnim, pa često imaju lezije na koži i osećaju svrbež. To stanje može da dovede do seboreičnog dermatitisa. Bakterijska infekcija uzrokovana stafilokokom i gljivična infekcija Malassezia igraju značajnu ulogu kod seboreičnog dermatitisa i otitisa. Češanje životinje dovodi do pogoršanja lezija i širenja infekcije.
Primarna kao i sekundarna seboreja kod mačaka su veoma retke. Mačke se dugo i temeljno čiste i na taj način uklanjaju eventualno nastale naslage. Kod mačaka je uglavnom zapažena suva seboreja sa belim ili sivim ljuspama. Uzroci seboreje mačaka mogu biti crevni paraziti, smanjena vlažnost vazduha, šećerna bolest, hipotireoidizam i tada nije izražen svrab, a promene su generalizovane. Ako su lezije lokalizovane i ako je prisutan svrab, nastanak seboreje je uzrokovala demodikoza, dermatofitoze ili alergije.
Simptomi primarne i sekundarne seboreje su zapravo isti. Veterinar mora uzeti u obzir istoriju bolesti, kliničke znakove koji su prisutni pored seboreje i starost psa (primarna seboreja javlja se kod mladih pasa), uzeti uzorak tkiva kože (biopsija) i dati uzorak na analizu veterinarskom patologu koji će pogledati postoje li promene u koži tipične za primarnu seboreju, kako bi isključio stanja koja mogu rezultirati sličnim kliničkim simptomima.
Kako uzrok seboreje nije uvek moguće naći, obolelu životinju tretiramo šamponima i drugim sredstvima koja će po potrebi kožu ili zamastiti ili osušiti. Istovremeno se preporučuju i sredstva koja neutrališu telesne mirise, jer bolesna koža ima vrlo intenzivan miris koji u pravilu smeta vlasnicima. Primarnu seboreju ne možemo izlečiti, ali je možemo držati pod kontrolom, te paziti da ne dođe do infekcija ili svrbeža. Lakše je kontrolisati suvu nego masnu seboreju. Antiseboreični šamponi su osnova lečenja seboreje. U lokalnoj terapiji upotrebljavaju se sulfid selena, sredstva koja sadrže sumpor, salicilnu kiselinu i katranski šamponi. Isto tako upotrebljavaju se losioni ili kreme koje sadrže kortokosteroide, ali kraće vreme i po preporuci veterinara. Ako su prisutne infekcije bakterijama ili gljivicama to se mora specifično tretirati antibioticima ili antimikoticima istovremeno sa antiseboreičnim tretmanom. Lekovi kao što su kortikosteroidi u teškim slučajevima mogu dovesti do poboljšanja. Frekvencija kupanja zavisi od toga kako pas reaguje na terapiju pa vlasnici moraju biti stalno u kontaktu sa veterinarom. Kod dugodlakih pasa terapija kupanjem je otežana pa se preporučuje šišanje. Kupanje antiseboreičnim šamponom zahteva da medicinski šampon ostane u kontaktu sa kožom 10 do 15 minuta posle nanošenja, a da na kraju usledi čvrsto trljanje i ispiranje kojim se odstranjuje masnoća i perut. Sve ovo potrebno je pažljivo pratiti, jer preterano kupanje može pogoršati seboreju. U početku je preporučljivo koristiti blaže medicinske šampone, a one jače uvoditi tek prema potrebi. Takvi jači preparati obično su potrebni za tretiranje masnije kože. Bolest ima tendenciju vraćanja, a lečenje može biti dugotrajno i od vlasnika zahteva mnogo strpljenja.
Infekcije uha učestale su kod seboreičnih pasa. Najsigurnije je pritom redovno proveravati u kakvom su stanju uši. Potrebno je znati pravilno ispirati uši sa preparatom kojim se smanjuje nastanak ušne smole. Preparati se koriste ako uši psa imaju neprijatan miris. Simptomi infekcije uključuju potrebu da se uši čiste češće nego inače, pojavljuje se svrbež (pri čemu pas trese glavom, češe uho ili struže glavom odnosno uhom po podu) i/ili neugodan miris. Infekcija uha zahtijeva hitan tretman, obično u trajanju od 2 do 3 nedelje.
Izvor: veterina.info
Foto: Pixabay
