Lekovitost šipka, ili divlje ruže kako ga još zovu, poznata je našem narodu od davnina, a o tome svedoče recepti o pripremanju džemova i pekmeza iz 17. veka.

Naši stari upotrebljavali su šipak kao voće i kao lekovitu biljku i od njega su pravili sokove, pekmez, vitaminske koncentrate, sirupe, vino…

Vitamini i ostali sastojci ploda šipka doprinose opštem zdravlju organizma, posebno povećanju otpornosti tokom zimskih meseci. Šipak se veoma ceni kao dobar lek protiv dijareje i grčeva u stomaku, a pomešan s drugim biljkama koristi se u lečenju mnogih bolesti. Što se ostalih lekovitih svojstava tiče, proizvodi od šipka otklanjaju malaksalost, utiču na bolje izlučivanje mokraće i pročišćavaju krvne sudove.

Šipak je bogat vitaminom C i ima ga 0,4-1%, čak deset puta više nego limun. Zbog toga čaj od šipka ima značajno mesto među sličnim napitcima. Tako, na primer, samo jedna šoljica zadovoljava sve dnevne potrebe čoveka za vitaminom C.

Osim lekovitih svojstava, šipak ima i lep izgled, pa se može gajiti na okućnici kao ukrasni grm iz koga se tokom cvetanja širi intenzivni prijatni miris.

Divlja ruža dugo zadržava lišće i plodove uprkos delovanju mrazeva, pa je zimsko vreme preporučljivo za branje plodova.

Šipak se može se uzgajati iz reznica i iz semena, s tim da reznice verodostojnije prenose osobine matične biljke u odnosu na seme.

I razmnožavanje pomoću semena daje relativno dobre rezultate. Posle prvih mrazeva trebalo bi ubrati potrebnu količinu plodova i iz njih izvaditi semenke. Semenke bi trebalo pomešati s peskom i ostaviti u sandučićima ili kutijama da stoje spolja tokom zimskih meseci, a proleće ih posejati na željeno mesto. Prve plodove, šipak će dati u trećoj godini.

Plodove šipka trebalo bi brati kad dobiju svetlo crvenu boju, a meso je još tvrdo.

Ubrani plodovi se probiraju, klasiraju, nekad još u toku berbe a nekada kasnije, kad se dopreme do mesta čuvanja odakle se otpremaju u veće sabirne centre za preradu. Šipak se bere po lepom i suvom vremenu kako ne bi došlo do kvarenja plodova što bi izazvalo poteškoće u toku prerade. Iz istog razloga potrebno je brati samo zdrave i neoštećene plodove, pogotovu na mestima gde se plod spaja sa stabljikom. Posle berbe potrebno je odstraniti sve nečistoće i izvršiti probiranje istih.

Plodovi šipka koriste se isključivo za dobijanje poluprerađevina ili gotovih proizvoda. Najčešće se plodovi suše, posle čega se stavljaju na čuvanje. Posle odstranivanja primesa, pranja i klasiranja plodovi se podvrgavaju sušenju u sušnicama.

Temperatura prilikom sušenja ne bi trebalo da pređe 50 stepeni. U suprotnom, plodovi menjaju svoju karakteristični boju (postaju tamniji) i gube lekovita svojstva. Najčešće dolazi do gubitka vitamina C koji se dezintegriše pod dejstvom visoke temperature. Takođe, od dobrog sušenja zavisi i čuvanje.

Od dva kilograma svežih šipuraka dobije se oko kilogram suvih plodova koji se pakuju u jutane vreće ili drugu odgovarajuću ambalažu pod uslovom da se rasporede što je više moguće rastresitije i ostavljaju na čuvanje u suvim i dobro provetrenim prostorijama.

Izvor: Zorica Petkanić/Zdrava Srbija/Poljoprivredne savetodavne i stručne službe Srbije

Foto: Pixabay