Zvuči kao scenario iz naučnofantastičnog filma, ali jedno novo razmišljanje naučnika postavlja vrlo konkretno pitanje: šta bi se dogodilo sa proizvodnjom hrane kada bi sofisticirani sajber-napad, koji bi se pripisao veštačkoj inteligenciji, dugoročno onesposobio elektroenergetsku mrežu?
Prema scenariju koji je za The Conversation izneo Džošua M. Pirs, profesor na Vestern univerzitetu, posledice bi se u poljoprivredi pojavile veoma brzo. Bez električne energije prestali bi da rade pumpe na benzinskim stanicama, sistemi za navodnjavanje, ventilacija u velikim stočarskim objektima, hladnjače i brojni sistemi za preradu i skladištenje hrane. Savremena poljoprivreda bi tako u kratkom roku ostala bez ključnih delova infrastrukture na kojima počiva.
Problem bi se dodatno produbio naredne sezone. Proizvodnja mineralnih azotnih đubriva oslanja se na energetski zahtevni Haber-Bošov proces, pa bi bez energije i odgovarajućih sirovina snabdevanje azotom bilo ozbiljno ugroženo. Autor procenjuje da bi prinosi žitarica, zbog iscrpljivanja zemljišta i izostanka dopune azota, mogli da budu smanjeni za oko 30 do 50 odsto.
Ni proizvodnja hrane, međutim, ne završava se na njivi. Mlinovi, klanice, pakirnice i transportni sistemi takođe zavise od električne energije i goriva. Bez njih bi čak i proizvedene žitarice i stoka teško stizale do potrošača, dok bi prekid hladnog lanca doveo do brzog kvarenja mleka, mesa i drugih lako kvarljivih namirnica.
Ipak, autor smatra da potpuni kolaps konvencionalne poljoprivrede ne bi automatski značio i glad za čitavo čovečanstvo. Navode osam mogućih načina za povećanje dostupnih kalorija u takvoj situaciji.
Prvi bi bio preusmeravanje hrane namenjene stočnoj ishrani direktno ljudima. Umesto da jestive žitarice prolaze kroz životinje, njihovom direktnom upotrebom mogla bi se znatno povećati količina hrane dostupna stanovništvu.
Druga mera bila bi obustava proizvodnje biogoriva, kako bi se usevi koji se danas pretvaraju u gorivo vratili u lanac ishrane. Slično tome, autor predlaže i prekid proizvodnje alkohola, uz preusmeravanje žitarica i drugih poljoprivrednih sirovina prema proizvodnji hrane.
Veliku ulogu imalo bi i smanjenje bacanja hrane, jer bi u kriznoj situaciji očuvanje postojećih kalorija bilo brže i efikasnije od pokušaja da se odmah poveća proizvodnja.
Kao jednu od ključnih dugoročnijih mera autor izdvaja gajenje mahunarki, koje zahvaljujući vezivanju atmosferskog azota mogu delimično da nadomeste nedostatak sintetičkih azotnih đubriva.
Pored toga, poljoprivredni ostaci poput slame i biljnih stabljika mogli bi da se koriste za proizvodnju hrane za životinje, ali i kao sirovina za mikrobnu fermentaciju, proizvodnju gljiva i drugih izvora proteina. Kao još jednu mogućnost autor navodi ribolov uz pomoć jedrenjaka, čime bi se smanjila zavisnost od goriva.
I možda najjednostavnije rešenje bilo bi ono koje je pred nama – pretvaranje ukrasnih travnjaka u bašte. Umesto površina koje proizvode samo travu, dvorišta bi mogla da daju povrće, mahunarke i druge useve, uključujući soju kao izvor proteina.
Autor navodi i još ekstremnije mogućnosti za krajnje krizne scenarije, uključujući proizvodnju jestivih proteina pomoću mikroorganizama, korišćenje biljnih ostataka, pa čak i neke tehnologije kojima bi se otpad pretvarao u sirovinu za proizvodnju proteina.
Ipak, osnovna poruka ovog hipotetičkog scenarija nije da će „pobunjena veštačka inteligencija“ uskoro uništiti poljoprivredu. Naprotiv, priča pokazuje koliko je savremeni sistem proizvodnje hrane međusobno povezan sa energetikom i koliko bi poremećaj samo jednog velikog sistema mogao da izazove lančane posledice.
Izvor: The Conversation, Joshua M. Pearce, Western University
Foto: ChatGPT/Agro TV