Zbog sve više naučnih dokaza o štetnom uticaju veštačkih mineralnih đubriva, jača i svest o očuvanju zemljišta kao najvažnijem neobnovljivom resursu.
Od svih sintetskih đubriva najagresivnija su azotna. Ona mogu da oštete zemljište hemijskim putem, a mogu i da ubiju mikroorganizme povećanjem koncentracije zemljišnog rastvora. Azotno đubrivo podstiče razvoj mikroba koji se hrane organskom materijom u zemljištu – humusom, koga čine nerastvorljivi ostaci biljaka i drugih živih organizama. Razlaganjem ove organske materije smanjuje se sposobnost zemljišta da zadrži organski azot, koji tada otiče u dublje slojeve ili odlazi u atmosferu u obliku azotoksida (N2O), koji je kao gas sa efektom staklene bašte skoro 300 puta opasniji od ugljendioksida.
Čestice humusa na svojoj površini imaju električni naboj, pa skupljaju i čuvaju zemljišni rastvor hemijskih elemenata, koji su hrana za biljke. Na zemljištima, koja imaju vrlo malo ili nimalo humusa, vodeni mineralni rastvori slobodno odlaze u podzemne vode ili isparavaju. Sa povećanjem doze mineralnog azota smanjuje se mikrobiološka aktivnost u zemljištu. Za 30 godina primene veštačkih azotnih đubriva, poljoprivredno zemljište je degradirano kao što bi mu u prirodi bilo potrebno 5.000 godina. Zato je vrlo važno sačuvati ili pospešiti razvoj mikroorganizama azotofiksatora koji proizvode za biljku pristupačni biološki azot u procesu biološke fiksacije azota iz vazduha, gde ga ima praktično u neograničenim količinama.
Azotofiksatori mogu da budu uglavnom bakterije, zatim plavozelene alge, aktinomicete i neke gljivice. Ovi organizmi nastanjuju sva zemljišta i sve vodene sredine u kojima je moguć život. Azotofiksacija može da bude simbiotska (sa leguminozama ili neleguminozama) i slobodna (aerobna ili anaerobna). Od ukupnog biološkog azota, 80% proizvedu slobodni azotofiksatori. Količina takvog azota po jedinici površine je znatno manja nego što mogu da proizvedu simbiotski azotofiksatori, ali je ipak značajna, jer čak i bez đubrenja usevi mogu da daju 30% prinosa u odnosu na pođubrenu varijantu.
Od asocijativnih azotofiksatora najvažniji su Azotobacter chroooccum, Azotobacter vinelandi, Azospirillum lipoferum, Beijerinckia derxii, Klebsiella planticola, Bacillus subtillis, Bacillus megaterium, Pseudomonas sp., Clostridium i dr. Ovo su heterotrofni organizmi kojih ima svuda u zemljištu, ali je važna njihova odlika da imaju dobar interakcijski odnos sa biljkama zato što najbolje uslove za život imaju u njihovoj rizosferi, pri čemu od biljke dobijaju energiju u vidu šećera koje biljka izlučuje na aktivnom delu korenovog sistema, a za uzvrat joj daju fiksirani azot u obliku vezane forme NH, hidroksilamina, aminokiselina, peptida, hormona rasta, biofungicida…
Osim fiksacije atmosferskog azota, većina ovih mikroorganizama je sposobna za izvlačenje fosfora, kalijuma ili nekog drugog elementa iz kristalne rešetke minerala u zemljištu i da ga stave u vodeni rastvor pristupačan biljkama. U okviru jedne vrste bakterija postoji mogućnost pojave sojeva, koji su posebno prilagođeni na jednu biljnu vrstu ili čak sortu, tako da njihovim izdvajanjem i umnožavanjem, zatim inokulacijom semena ili predsetvenom inkorporacijom u zemljište, može da se postigne povećanje prinosa 10-20%.
Kod jednogodišnjih biljaka najbolji rezultati su postignuti inokulacijom semena, pri čemu bakterije prate rast mladih korenčića, a kod povrtarskih vrsta i voća bolje je namočiti korenov sistem rasada i sadnica u tečnu kulturu azotofiksatora. Istovremeno, trebalo bi smanjiti unos azotnih đubriva za 30-40%. Pošto su ovi mikroorganizmi jako osetljivi na direktnu svetlost, tačnije, ultravioletni zraci su smrtonosni za njih, podrazumeva se da se tretiranje biljnog materijala vrši u senci.
Postoji mnogo gotovih preparata sa bakterijama azotofiksatorima koji se mogu kupiti, a moguće je vrlo lako u domaćoj radinosti napraviti mikrobiološko đubrivo. Obično se uzima plodna baštenska zemlja u kojoj sigurno ima azotobaktera. Sitna i prosejana zemlja se meša sa 2-5% nekog izvora ugljenih hidrata (brašno, melasa, šećer…), uz to se dodaje voda da smesa dođe u stanje lepljive plastične mase, koja se u tankom sloju (1-2,5 cm) razmazuje u posudama i ostavlja na toplom. Za tri do četiri dana celu masu prekrije i prožme sluzava masa od ćelija azotobaktera, koja se potom rastvara u vodi za nanošenje na biljni materijal.
Izvor: dipl. inž. Dragomir Radić, PSSS Smederevo
Foto: Free Images
