Ren (Armoracia rusticana) je povrtarska kultura koja se gaji zbog ljutog, zadebljalog podzemnog stabla (korena), mada je i lišće jestivo.

Višegodišnja je biljka, koja u drugoj godini razvija cvetonosno stablo. Može se gajiti spontano po baštama i dvorištima, ali takve biljke imaju žilav, tanak i vrlo ljut koren. Nasuprot tome, ako je pravilno negovan zasad, ren onda obrazuje prave, duge, glatke korene, prijatne ljutine.

Ren ima skromne zahteve prema spoljašnjoj sredini. Optimalna temperatura za rast je 17-20 stepeni, a klijanje i nicanje započinje već na 3 do 4 stepena. Dobro podnosi hladnoću, ali mlade biljke stradaju već na -6. Skromni su zahtevi i prema svetlosti, pa uspeva i na zasenjenim mestima. Zbog velike lisne mase potrebno mu je dosta vode. Međutim, u uslovima prevelike vlage koren postaje vodenast i često istruli, dok pri nedostatku vode kvalitet korena opada.

Ren najbolje uspeva na plodnim, srednje lakim, odnosno srednje teškim zemljištima, sa neutralnom ili slabo kiselom reakcijom zemljišta, pH 6,5 – 7. Važno je naglasiti da ne podnosi kisela zemljišta.

Kad se uzgaja kao jednogodišnja kultura, dolazi na prvo mesto u plodoredu. Najčešći i najbolji predusevi su strna žita kao i razne leguminoze. Nažalost, on nije dobar kao predusev, jer se regeneriše i postaje korov. Zbog toga bi posle rena trebalo gajiti trave, odnosno kulture sa jakim korenom i velikom nadzemnom masom (kukuruz, sirak i druge okopavine) kako bi se iskorenile samonikle biljke. Uz dobru negu i đubrenje može da se eksploatiše 10-15 godina, ali je najbolje obnavljanje svakih 5-6 godina.

Pred sadnju sa reznica se uklanjaju spavajući pupoljci trljanjem nekom grubom tkaninom. Ostave se samo pupoljci pri vrhu i na donjem delu reznice (na dužini od po 2 cm). Od jedne biljke se u proseku dobije 3-4 reznice, a može i više. Dobar prinos ostvaruju kad su oko 1 cm debljine i dužine 20-25 cm. Reznice se sade pomoću sadiljke ili u brazde tako duboko da vrh reznica bude 4-5 cm ispod površine zemlje. Sadi se na međuredni razmak od 80 cm, a između biljaka u redu ostavlja se 40-50 cm. Mladi zasad stiže na rod iste godine.

Kako bi se izbeglo naopako postavljanje u zemlju pri sadnji, gornji kraj se preseče ravno, a donji u klin. Može da se sadi kasno u jesen ili se reznice čuvaju do proleća na hladnom mestu, i to u vlažnom pesku, za prolećnu sadnju. Uglavnom se sadi u proleće.

Za đubrenje se koriste organska i mineralna đubriva. Ren najbolje reaguje na đubrenje stajnjakom koji se unosi u jesen zajedno sa kvalitetnom osnovnom obradom na dubinu od 20 do 25 cm. Mineralna đubriva se primenjuju pred sadnju rena i u toku vegetacije. Azot utiče na rast lišća, a posebno korena, ali preteranim đubrenjem azotom forsira se rast lišća na račun korena, produžava se vegetacija i pogoršava hemijski sastav korena. Fosfor je važan za formiranje korena, a kalijum za optimalan sadržaj suve materije, šećera i otpornost biljaka. U početku vegetacije više se troši azot, u fazi debljanja korena kalijum, a usvajanje fosfora je ravnomerno.

Može da se gaji na ravnoj površini, a bankovi su pogodniji za teže i vlažno zemljište. U toku vegetacije trebalo bi odraditi 2-3 okopavanja, s tim da se prvo okopavanje uradi desetak dana posle nicanja, a u povoljnim vremenskim uslovima ren niče za 20-25 dana. U toku vegetacije štiti se od korova, bolesti i štetočina i nekoliko puta kultivira, prihranjuje i zaliva, naročito ako je godina sušna.

Posle vađenja, ren bi trebalo što pre da se uskladišti. Kod brze potrošnje, odmah se čisti od zemlje i uklanjaju se žile od kojih će se pripremati reznice. Najčešće se čuva u podrumu ili trapu na temperaturi od 0 do 10 stepeni.

Izvor: dipl. inž. Milica Popadić, PSSS Loznica