Pirinač je jedna od najstarijih žitarica. Njegovim zavičajem smatra se Kina, pa nije ni čudno da se upravo u Aziji nalazi preko 90% ukupne svetske proizvodnje ove biljke, gde se gaji na potopljenim parcelama, takozvanim pirinčanim poljima. Poreklo i uzgoj pirinča su nam daleki, pa baš iz tog razloga većina domaćica na Balkanu ne poznaje tipove pirinča, niti zna koji čemu služi. Upoznaćemo vas sa najzastupljenijim tipovima na našem tržištu, i pomoći vam da odaberete baš onaj koji je najbolji za jelo koje planirate da pripremite!
Basmati – Dominantan je u kuhinji Indije i Pakistana, a odlikuje ga dugačko zrno, i bogata, orašasta aroma. Ima veći sadržaj ugljenih hidrata i proteina od običnog belog pirinča, kao i višu kalorijsku vrednost. Ovu sortu je neophodno potopiti u vodu bar pola sata pre kuvanja, a idealan je izbor ukoliko pripremate indijski kari, ali i običan pilav. Naime, basmati se prilikom kuvanja neće slepiti, pa će zrna ostati odvojena i rastresita. Za kraj treba reći da se basmati smatra jednom od najkvalitetnijih sorti, što govori i njegova visoka cena.
Jasmin
Nezamenljivi je deo tradicionalne tajlandske kuhinje, a ime je dobio prema istoimenom cvetu. I zaista, jasmin pirinač ima gotovo cvetnu aromu. Ova sorta se, baš kao i basmati, odlikuje dugim i rastresitim zrnima, koja nisu sklona slepljivanju. Zbog te osobine se može koristiti kao zamena za basmati. Takođe, jedan je od glavnih sastojaka popularnog azijskog jela Stir fraj. Može se služiti i kao prilog uz meso ili ribu.
Japanski pirinač
Spada u sorte srednje dužine zrna. Sadrži veliki udeo skroba, pa je izuzetno lepljiv kada se skuva. Baš to ga čini idealnim za pripremu japanskog sušija, ali i drugih jela koja se konzumiraju štapićima.
Arborio
Pirinač kratkog do srednjeg zrna, koji se često gaji u Italiji. Da se ne bi prekuvao, preporučuje se kuvanje dok ne bude „al dente“. Odlikuje ga visok udeo amilopektina. On pirinču daje nežnu, kremastu struktura, što ga čini odličnim izborom ukoliko pripremate rižoto.
Valensija
Ova sorta kratkog zrna je omiljena u Španiji, a po karakteristikama dosta podseća na arborio pirinač. Naravno, tradicionalno se koristi u pripremi čuvenog španskog jela paelja.
Kočanski pirinač
Idealan izbor za sutlijaš i punjene paprike! Gaji se u susednoj Makedoniji, ima obla zrna i mlečno-belu boju. Preporuka je da se pre kuvanja potopi u vodu 30 do 90 minuta.
Ostali tipovi
Divlji pirinač se uzgaja samo u Severnoj Americi. Niskokaloričan je, prijatnog ukusa, ali vrlo mali. Divlji pirinač ima bogat i uravnotežen nutritivni sastav, sadrži minerale, vitamine, skrob i značajnu količinu proteina. Ova vrsta pirinča je prilično skupa.
Crni pirinač raste na Tibetu, pa je poznat i kao tibetanski. Ova skupa sorta se smatra afrodizijakom, pa se u drevnoj Kini služio uglavnom carevima. Crni pirinač se koristi kao prilog pomešan sa belim pirinčem ili za pripremu salate od pirinča.
Crveni pirinač se uzgaja u Francuskoj, iako potiče sa Tajlanda. Izuzetno je cenjen među profesionalnim kuvarima zbog svoje jedinstvene orašaste arome i korisnih svojstava.
U zavisnosti od prerade zrna pirinač može da bude smeđi (integralni, nepolirani, neprerađeni), beli (uglačan, obrađen) i blanširan. Beli pirinač je najčešće korišćen, kako u svetu, tako i kod nas.
Kada je u pitanju integralni pirinač, uklanja se samo gornji nejestivi sloj zrna. Tako zadržava dragocene hranljive sastojke – minerale, masti, vitamine, vlakna. Ima smeđu boju sa zelenim nijansama i prirodnim mirisom, koji kuvanjem dobija orašastu aromu. Tvrđi je od belog, ali daleko zdraviji i korisniji. Jedini nedostatak smeđeg pirinča je taj što je znatno kvarljiviji od belog. U sirovom stanju treba ga čuvati na mračnom i hladnom mestu, ne više od tri meseca. Može se staviti u zamrzivač.
Blanširani pirinač je blago proziran, žućkaste boje.
Izvor: 24kitchen.rs
Foto: Pixabay
