Pijace i supermarketi u Srbiji su i u krizna vremena dobro snabdeveni voćem i povrćem. Možemo gunđati na cene, ali tu su i kvantitet i kvalitet, pa je samo potrebno odabrati ono najbolje među ponuđenim.
Kod paprike bi se možda opredelili za onu leskovačku, pre nego za neku uvoznu grčku ili tursku, ali kada je paradajz u pitanju, makedonski nam je nekako prirastao srcu. Ali, tvrde proizvođači iz čačanskog naselja Trnava, tu se greši, jer Srbija može da bude ponosna na svoj paradajz.
Porodica Matović iz Trnave kod Čačka se nije libila da se ogleda i u više „disciplina“ kada je poljoprivreda u pitanju. Rade u voćarstvu, od jagoda i malina do nektarina, kao i povrtarstvu. Ali, na njihovoj zemlji ono što dominira je paradajz i po tome su poznati i širom centralne Srbije.
Paradajzom se bave desetak meseci godišnje, a u određenim delovima godine poslovi se preklapaju. Sada, u ranu jesen, vade i krompir i skidaju papriku.
Poljoprivreda se pokazala kao spas za porodicu i njoj su posvećeni otkako je domaćin ostao bez posla u nekada velikoj čačanskoj Fabrici reznog alata.
– Uvek smo imali nešto povrća i voća, ali poslednjih dvadeset godina se ozbiljno radi. Krompir nam jeste površinski najveći, ali za naš čačanski paradajz iz Trnave, a imamo ga ovde zajedno oko 200.000 strukova, nadaleko se zna. To je godinama unazad najkvalitetniji paradajz proizveden u Srbiji – kaže za AgroTV Andrija Mandić.
Sorta koju gaje je viva, poreklom iz Izraela, ali se odlično adaptirala na naše podneblje i pokazala kao izdašna i ukusna, kao i turski pink paradajz.
– Na otvorenom ne može da mu priđe nijedna druga sorta paradajza. Ima i jaku šumu i jaku goru, ali moraš da „živiš sa njim“. Ne možeš da ga posadiš i jednom sedmično obilaziš. To je ozbiljan posao – uveren je Mandić.
U ovoj porodici se sa paradajzom „druže“ od kraja marta do Božića, od sejanja u čaše, rasađivanja, sadnje u polje…
Najintenzivnije u radu s paradajzom je, kaže Andrija, jeste onda kada se posadi. Tu je pobijanje direka, zatezanje žica, vezivanje špalira…
Posla ima, ali se sve teže obavlja na selu, i zbog manje radne snage i zbog sve većih iznosa potrebnih za ulaganje.
Andrija Mandić kaže da su zbog toga smanjili površine pod paradajzom, a tako bi moglo i da se nastavi.
– Hemija odnese mnogo para, tu su i nadnice, kao i gorivo. Nisu ti ljudi preplaćeni, 350 dinara je satnica, ali znate kako je sve poskupelo. Troškova uvek ima, ali i zarade, kad se radi. Međutim, sve više je potrebno uložiti, i zbog toga sada radimo manje površine nego što smo ranije, a možda ćemo još smanjiti – objašnjava domaćin.
Cena paradajza kada se prodaje na veliko je oko 80 dinara, bilo ga je i za 90, ali dok dođe do kupca i trpeze on je bar 150.
– Zaradimo mi i na 80 dinara, ali realna cena je 100. Međutim, problem je što potrošač to plaća na kraju skupo, jer na naših 80 veletrgovac uzme još 10, a piljar u Beogradu 80 ili 100 dinara po kilogramu. Nije kod seljaka skup paradajz – objašnjava Mandić.
Iako Andrija Mandić ne vidi perspektivu, sin Ivan, sledeća generacija, ipak je odlučio da ostane na zemlji, iako bi kao vodoinstalater mogao da danas veoma dobro zarađuje u Čačku. Možda još nije sve izgubljeno.
Problem je i sa klimom, koja sve manje pogoduje gajenju na otvorenom.
– Ove godine su bile nenormalne vreline, i to pogoduje vašima, paukovima… A onda su naišle kišetine. Ovaj paradajz je ispao dobar, ali morao je da bude mnogo bolji, s obzirom na to koliko je u njega uloženo – napominje Mandić.
Zbog toga su ove godine prvi put počeli delimično sa berbom paradajza dok je još zelen, da ne bi zbog kiša propao na struku, a koji potom sazri u gajbici za sedam do dvadeset dana.
Izvor: 24sedam, Agro TV
Foto: Agro TV