Stanovnici Japana godišnje pojedu 60-70 kilograma ribe po stanovniku, žitelji Evropske unije 22, a mi nešto malo više od tri kilograma svih vrsta riba i to, uglavnom, u toku posta i verskih praznika. Šta je tome razlog, nije lako i jednostavno objasniti.
Bilo kakvo poređenje sa uvoznom ribom je uvreda za našeg šarana. Stručnjaci tvrde da je domaći šaran jedna od najzdravijih riba. Vrhunskog je kvaliteta, jer u njegovoj hrani nema GMO, mesnog – koštanog brašna, pesticida, herbicida, teških metala i drugih štetnih materija.
Ipak, već godinama uvozimo oko 85 odsto domaće potrošnje – smrznutu, konzerviranu i ribu na ledu. Do pre petnaestak godina ribu smo proizvodili na 12.500, a sada samo na 5.500 hektara. Godišnje izlovljavamo samo 500 vagona konzumnog šarana, manji deo izvozimo, dok znatne količine ostaju neprodate i vraćene u zimovnike, što stvara ogromne gubitke. Svojevremeno smo imali jedanaest velikih ribnjaka, od kojih mnogi nisu uspeli da prežive. Ostalo im je samo suvo dno, pa je proizvodnja šarana sada na rekordno niskom nivou.
Održala su se samo tri velika ribnjaka u punom kapacitetu. Među njima je Ribnjak „Sutjeska“ u Sečnju, sa 700 hektara, gde se proizvodi prosečno oko 100 vagona različitih vrsta šaranske ribe. Mrestilište, sa godišnjim kapacitetom od oko 20 miliona larvi, moglo bi da snabdeva čitavu Evropu. Oko 90 odsto proizvedene konzumne ribe plasira se na domaćem tržištu, a ostala se izvozi u BiH i Severnu Makedoniju.
– Sunovrat našeg ribarstva počeo je kada su nam, sa izvoznom kvotom od 30 do 70 vagona, što bi mogla da pokrije samo naša proizvodnja, a gde su ostali, praktično zatvorena vrata EU – kaže Vidak Milošević, direktor Ribnjaka „Sutjeska“ u Sečnju, i dodaje:
– Opredeljena nam je uloga uvoznika njihovih tržišnih viškova ribe. Ne uvozimo zbog deficita, nego u uslovima suficita ribe na domaćem tržištu, što nas vodi u propast. Konačno, uništenje je nastalo sa pandemijom korona virusa, kada je bilo ograničeno kretanja stanovništva, izostanak proslava, prestanak rada restorana i pijaca. Prodavnice su nas terale da snizimo velikoprodajnu cenu, pa smo morali da prodajemo šarana ispod troškova proizvodnje od 630, a oni ga plasirali za 800 dinara kilogram. Računali su na istu zaradu, ali uz dvostruko manji promet, jer je potrošačima riba bila skupa. Tada je samo „Sutjeska“ imala neprodatih 70-80 tona ribe, koju smo morali da vratimo u zimovnik i stvaramo samo gubitke tokom četvrte godine uzgoja. Istovremeno, imali smo mizeran nivo prelevmana od deset dinara, što je tek oko dva odsto po kilogramu prodate ribe. Ako bi prelevman bio podignut na 50 dinara, uz nižu maloprodajnu i velikoprodajnu cenu, ribnjaci bi se održali.
U vreme pandemije korona virusa mnoge susedne države su znatnim sredstvima pokrile gubitke ribnjaka, ili su otkupile sve postojeće viškove. Uz znatno povećanje troškova, tokom uobičajene tri godine uzgoja ribe, zaposleni u našim ribnjacima smatraju da je neophodno da steknu iste uslove poslovanja kao njihove kolege u susednim državama. Kod nas nije prošao ni predlog da se i za ovu granu stočarstva uvede oznaka „uslovno grlo“. Time bi se stekla mogućnost da i ribnjaci ravnopravno konkurišu za državno zemljište, na kome bi proizvodili hranu za ribe. Još uvek nije prošlo ni zalaganje ribara da budu oslobođeni od plaćanja vodnog doprinosa, ili da taj iznos bude višestruko manji nego sada.
Izvor: Branko Krstin/Poljoprivrednik
Foto: Ribnjak „Sutjeska“