Tokom poslednjih pet godina prosečno se od izvoza pečuraka ostvarilo 5,2 miliona evra godišnje, a kada bi se proizvođači udružili prihod bi bio i znatno veći. Prema grubim procenama stručnjaka, godišnja proizvodnja pečuraka u zaštićenom prostoru u Srbiji je između tri i po i četiri hiljade tona, pa ipak uvezemo oko 20 tona pečuraka. Najveći problem u proizvodnji je, kažu uzgajivača, nedostatak radne snage.
Prvi susret sa pečurkama Željko Šesta imao je još kao dete u svom rodnom mestu Petrinja u Hrvatskoj, a sve je to nastavio i po dolasku 1995. godine u banatsko selo Mužlja pored Zrenjanina. Nije ni slutio da će više decenija kasnije šampinjoni biti glavni izvor prihoda njegovoj porodici.
– Trenutno radim u 28 objekata, godišnja proizvodnja je oko 300 tona, radnika zapošljavamo otprilike 20 – kaže Željko Šesta.
On navodi da kada je pre dve decenije počinjao posao je obećavao dobar biznis i da je bio dobar biznis do poslednjih nekoliko godina.
– Razlog je što su svi troškovi i imputi porasli, a cena pečuraka je ostala na nivou pre deset godina. Prodaja nije problem, tržište je uglavnom na području Srbije, veliki trgovci, ugostitelji, veliki marketi, pijace – dodaje Šesta.
Željko se danas ubraja među najveće individualne proizvođače šampinjona u Vojvodini sa zasnovanom proizvodnjom od 30.000 briketa, a među dvadeset stalno zaposlenih radnika je i Jelica Kozlovački.
– Sedam godina sam ovde. Najmanje je potrebno godinu dana da se stekne neko znanje, rutina, veština. Treba voleti ovaj posao – ističe Jelica.
Na pitanje da li je naporno, kaže da nije, a da je najbitnije znati zrelost, ubrati onu pečurku koja je zrela, a ne zelenu.
Danas ovaj veteran u proizvodnji šampinjona na brojnim susretima poljoprivrednika nesebično savetuje početnike, a već narednih godina planira da svoje proizvode plasira na inostrano tržište za šta mu je neophodan HASAP sertifikat.
Izvor: RTS
Foto: Pexels, Pixabay