Kada je u pitanju proizvodnja kupine, Srbija sa svojim 30 000 t predstavlja voćarsku velesilu u svetu, sa tendencijom da se nađe na čelu kao vodeći proizvođač i izvoznik ove kulture. Međutim, da li je to nužno pozitivno?
Profesor Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu, prof. dr Mihajlo Nikolić, smatra da proizvodnju kupine ne bi trebalo povećavati, jer potražnja za ovim voćem u svetu ne raste.
„Umesto toga treba se boriti uz primenu savremene tehnologije, za bolji kvalitet kupine i promenu sortimenta. To praktično znači da sadašnju čačansku bestrnu kupinu, koja daje krupne plodove i veliki prinos, treba zameniti novim sortama, jer ova ne podnosi transport, a pre zamrzavanja plodovi dobiju crvenu boju, što potrošači nerado prihvataju.“ kaže profesor Nikolić.
Naime, u srpskim zasadima dominira popularna čačanka, koja je omiljena domaćim proizvođačima pre svega zbog izuzetne rodonosti. Međutim, čim je tu kvantitet, gubi se na kvalitetu, pa moramo naglasiti da je reč o sorti koja ne trpi transport, sklona je curenju soka i promeni boje, kako pri zamrzavanju, tako i pri izloženosti suncu. Profesor Nikolić smatra da prednost treba dati, sad već popularnom „loh nesu“, kao i američkoj sorti „čester“ koje daju kvalitetne plodove, dobar prinos, slatke su i na tržištu postižu dobre cene.
Osim problematičnog sortimenta, večiti problem je i otkupna cena. Već nekoliko godina zaredom otkupna cena je toliko mala, da se nekim kupinarima ne isplati ni da plaćaju berbu. Sa druge strane, treba znati da mnoge hladnjače ni za godinu dana ne uspeju da prodaju kupljene količine, jer potražnja za kupinom na svetskom tržištu stagnira. Zamrzavanje, čuvanje i prebiranje košta, pa hladnjačari zbog nesigurne prodaje nisu voljni da plate više za ovu voćnu vrstu, jer i oni, kao i svi, vode računa o sopstvenoj zaradi.
Ne možemo da se ne zapitamo šta izaziva ovakva gibanja u proizvodnji i na tržištu kupine? Kupina je visokoprinosna kultura sa prinosima i do 30 t/ha. Nema tačnih podataka o površinama pod ovom kulturom, a zbog enormnih zarada u pojedinim godinama kao što je bila 2007. zasadi niču i gde treba i gde ne treba. Čak i tamo gde za to nema ni agroekoloških ni ekonomskih uslova. U nedostatku maline u 2007. godini hladnjačari su svoje kapacitete popunjavali kupinom i to po bespotrebno visokim cenama koje su posledica malog roda u Evropi i Americi u 2006. godini. S druge strane krajnji prerađivači ne mogu da plate visoku cenu za ovu voćnu vrstu iz nekoliko razloga: puni magacini poluproizvoda i finalnih proizvoda, i slabiji plasman što zaustavlja preradu. Ne treba zaboraviti da i kupovna moć potrošača na zapadu slabi. Više se troše proizvodi sa onim voćem koje ima agresivniju propagandu i koje je atraktivnije za potrošača. U ovom momentu to nije kupina. U hladnjačama kupina gubi boju što još umanjuje njenu cenu, pojavljuje se plava plesan itd. Kako vreme odmiče sve ju je teže prodati.
Poseban problem sada predstavlja sorta Čačanska bestrna. Na nju otpada preko 70% proizvodnje u Srbiji a na sve ostale sorte: Torn Fri, Blek Satin, Derou. Dirksen i dr. manje od 30%. Svojevremeno najavljivana kao čudo od kupine sa glavnom preporukom visokih prinosa po hektaru (koji mogu ići i do 40 pa i 50 t/ha) vratilo nam se kao bumerang. Plod je veoma mekan i osetljiv na trulež, curi pri transportu i gubi boju ne samo pri smrzavanju i čuvanju u hladnjačama već i na žbunu ako je izložen suncu. Jednom rečju – kvalitet nezadovoljavajući sa malim procentom rastvorljivih suvih materija (brix).
Tako godinama ogroman deo roda ostaje neubran, a razočarani proizvođači prete krčenjem zasada. I šta raditi? Pre svega, menjati sortiment. Prednost dati sortama manje rodnosti, a boljeg kvaliteta. Bolje manji rod koji ćemo sigurno prodati nego velika količina proizvoda sa kojim ne znamo šta bi. Zbog problema sa viškovima kupine Ministarstvo poljoprivrede ne bi trebalo da subvencionira podizanje novih zasada, a naročito ne tamo gde nisu optimalni uslovi. Drugim rečima prvo treba napraviti rejonizaciju pa onda ići sa subvencijama. Takođe, valjalo bi jednom krenuti sa evidentiranjem (popisom) površina pod kupinom, malinom i ostalim vrstama da bar znamo čime raspolažemo i kojim količinama izlazimo na tržište. Ministarstvo trgovine i Privredna komora treba da traže nova tržišta širom sveta, da ne budemo samo orjentisani ka Zapadu, gde očito sve teže prolazimo. Imaju i druge zemlje para za dobru robu.
Sve u svemu, kupinu svakako ne treba zapostavljati jer ovo nije njena prva kriza. Istina je da jeste najveća do sada, jer je i proizvodnja veća od ranijih, ali nije nerešiva. Proizvodnju od oko 20.000 t možemo prodati uz uslov da je to kvalitetna kupina. Ne treba ići u hiperprodukciju. Bitno je da kupinu ne sadimo tamo gde joj nije mesto, a sortiment je potrebno hitno menjati kako bismo prodavali i svežu kupinu, a sveža kupina znači nova tržišta i priliv novca.
Izvor: Prof. dr Mihajlo Nikolić „Proizvodnja kupine – tehnologija gajenja i nove sorte“, Agroplod
