Vodenice – čuvari tradicije, ekološke fabrike i turističke atrakcije

19

U 19. veku u Srbiji je bilo više od 7.500 vodenica. Danas ih je znatno manje, a samo Društvo vodeničara Srbije broji skoro 100 vodenica.

Pored crkava i škola, vodenice su nekada bile mesta gde se okupljalo kako bi se razgovaralo i dogovaralo o svim poslovima. Danas su one sinonim za ekološke standarde i sve češće se može čuti koliko je vodeničarski zanat važan, ne samo zbog proizvodnje integralnog brašna, već i zbog turističkih potencijala koje može da pruži posetiocima.

– Vodenice su potpuno ekološke tvorevine napravljene od drveta i kamena, oslanjaju se isključivo na prirodu, rade bez struje i pored proizvodnje kvalitetnog brašna od celog zrna žitarica mogu da budu izazov za duži boravak turista, ali su za to neophodni i adekvatno opremljeni turistički objekti – kaže za biznis.rs predsednik Društva vodeničara Srbije Milan Pavlović.

Tema hrane uvek je broj jedan u vreme kriza i ratova, a Pavlović podseća da je do devedesetih godina vojska imala u svim strateškim objektima svoje vodenice i za njihovo očuvanje i obnovu izdvajala su se znatna sredstva. Taj posao danas je postao atrakcija upravo zbog malog broja vodenica koje postoje, a rešavanje imovinskih pitanja i dalje je problematično.

– Jednostavno, ljudi su odlazili iz sela, umirali… Neki od naslednika su zainteresovani za obnovu, neki ne žele da se bave tim poslom i tako su one ostale napuštene, oronule, ostavljene da propadaju, i to je najveći problem – imovinsko-vlasnički odnosi koje treba regulisati – dodaje Pavlović koji je i suvlasnik „Kumove vodenice“ u Markovoj Crkvi.

Uprkos tome, danas se mnogi vraćaju tradicionalnim mlinovima na vodi u kojima se prerađuju žitarice i proizvodi integralno brašno posebnog kvaliteta.

– Trend zdrave ishrane sve je prisutniji kod nas. Ljudi dođu u vodenicu pa traže tipsko brašno, tip 400 ili 500, koje u vodenici jednostavno ne postoji. Tip je onaj koji vodeničar oseti ispod svojih prstiju i jagodica prema krupnoći i finoći. Kada nam ljudi traže integralno brašno mi obično pitamo koje, jer je sve integralno i proizvedeno na najkvalitetniji način. Vodenica može da melje desetak vrsta žitarica – kukuruz beli, žuti, heljdu, raž, bukvalno sve. Zrno ulazi između dva kamena i izlazi sve, ne vadi se ni klica ni ljuska – ističe Pavlović i podvlači da se oni bore za očuvanje zanata.

Dešava se, kako kaže, da vodenica ne može da radi kada naiđe poplavni talas, tokom letnjeg perioda kada se javlja problem sa vodostajem ili kada se jednostavno voda zimi zaledi.

Na pitanje kako vodenice mogu da doprinesu razvoju sela i turizma, Pavlović kaže da su one zbog svoje retkosti već atrakcija koja privlači ljude.

– Ljudi dođu da kupe brašno i oduševe se starim zanatom, prirodom, ambijentom i imaju želju da tu provedu neko vreme, popiju kafu, osveže se i odmore. Tako vodenice pružaju široke mogućnosti, ne samo za mlevenje brašna, već i za seoski turizam i razvoj ugostiteljstva. Za to nam ne bi bile potrebne mini hidroelektrane koje zagađuju, dovoljne bi bile male male troturbine koje mogu da proizvedu dovoljno da se osvetli vodenica ili neki objekat pored nje – kaže on i dodaje da od vodeničarskog zanata može pristojno da se zaradi.

– Nekada je lampek (kazan za rakiju) imao jedan domaćin u nekoliko sela i išao je da peče rakiju, a za svoje usluge po jednom lampeku dobijao je litar rakije ili novac. Stari su govorili „Znate li šta je bolje od lampeka? Bolja je vodenica“. Ta priča živi i danas – zaključuje Pavlović.

Izvor: biznis.rs

Foto: Agro TV


reklama