Đubrenje šljiva predstavlja jednu od osnovnih agrotehničkih mera u savremenoj proizvodnji. Pravilnim i redovnim đubrenjem vrši se popravka zemljišta, povećavaju se prirast, otpornost, dugovečnost zasada i prinos, a kvalitet plodova šljiva se poboljšava.
Ova mera dobija na značaju i zbog toga što je šljiva višegodišnja biljka pa se zemljište iscrpljuje intenzivnije nego pri gajenju jednogodišnjih kultura.
Koren šljive aktivan je i u toku zime ako temperature nisu suviše niske. Organska i teže rastvorljiva mineralna đubriva (kalijumova i fosforna) rasturaju se u jesen ili u toku zime, a u svakom slučaju pre zimske obrade. Azotna đubriva, kao lako rastvorljiva, rasturaju se posle zimske obrade, a najkasnije do kraja februara.
Blagovremeno đubrenje omogava da se u toku zimskog mirovanja u tkivima šljive obezbede neophopdne rezerve biogenih elemenata, tako da voćka u proleće počinje intenzivno da raste i da se razvija. Složena mineralna đubriva rasturaju se pre zimske obrade.
Šljive mogu da se đubre rasturanjem đubriva po površini rotacionim rasturačima, dubinskim đubrenjem zemljišta pomoću podrivača sa depozitorom, rasturanjem đubriva vodom u toku navodnjavanja (fertigacija) i đubrenjem voćaka preko lista (folijarno).
Azotna đubriva trebalo bi rasturiti površinski, kalijumova i fosforna unositi ravnomerno do dubine od 50 cm, a mikroelemente prskanjem lista. Kalijum i fosfor se često plitko unose u zemljište u mnogim našim šljivicima, tako da ih u površinskom sloju nekad ima u suvišku, dok se obično ispod 20 cm javlja njihov ozbiljan nedostatak. To nam govori da deo korena šljive može da pati od siviška, a drugi od nedostatka ovih elemenata.
Izvor: dipl. inž. Ana Đoković, PSSS Užice
Foto: Pixabay
