Iako je vuk neretko simbol zla i grabljivosti, treba poći od toga da je to u značajnoj meri zasluženo zbog njegovog nagona da upadne u tor i pobije mnogo više ovaca nego što može da odnese i pojede, tako da se od davnina smatra za štetočinu. Vuk ne napada samo ovce, već neretko nasrne i na čopor goveda, krava i konja, posebno ako je zima jaka, a u blizini nema pastira. Ako se taj opasni predator posmatra kroz istoriju, uočava se da se, još u najranijoj mitologiji praistorijskog čoveka, vuk javlja kao totemski i magijski simbol.
Po doseljavanju Slovena na Balkan, vizantijski imperator, pisac i filozof Konstantin sedmi Porfirogenit u spisima se osvrnuo na teoriju po kojoj se varvari Sloveni noću pretvaraju u vukove. Ta legenda potekla je od slovenske taktike da se navlače vučje kože, a zatim u cilju izazivanja panike napadaju Romeje, kako su nazivani Vizantijci. Da je to ratno lukavstvo uspevalo, vidi se iz istorijskih izvora, koje je ostavio vizantijski imperator napisavši i traktat o lovstvu. Dolaskom srednjeg veka javljaju se i mistična predanja o likantropiji, tajanstvenoj bolesti koja, kako legenda kaže, čoveka pretvara u vuka. Iz tih predanja i narodnih verovanja kasnije su dosetljivi romanopisci ispredali bajke o vukodlaku, čoveku koji se za punog meseca pretvara u vuka, što je inspirisalo veliki broj manje ili više uspešnih filmskih ostvarenja.
Lov na vuka
Tokom cele godine lov na vuka je dozvoljen van teritorije AP Vojvodine, gde je u režimu zaštite. Stari lovci tvrde da je trofej te zverke sam vrhunac lovačke karijere jer, zaista, mali broj poklonika boginje Artemide ima vuka u svojoj zbirci. Vukovi su zbog velikih šteta tokom pedesetih godina sistematski trovani, ali se u poslednje dve decenije populacija tog predatora oporavila, tako da ga ima u svim planinskim i višim šumovitim regionima naše zemlje. Lov na vuka je težak i neizvestan, jer predstavlja pravi izazov za lovca. Vuk se lovi pojedinačno sa čeke na mrciništu i to karabinom sa optikom, dok se u grupnom lovu (takozvana hajka) mogu koristiti karabini i puške sa glatkim cevima – sačmarice, ali zbog bezbednosti učesnika u lovu iz njih se može ispaljivati isključivo municija sa jedinačnim zrnom (potkalibarna municija, popularni „breneke“ i sl.).
Kada lovac odstreli vuka, za trofej se smatra lobanja i koža, odnosno krzno, koje je posebno bogato zimi, kada se on i najčešće lovi.
Težak i opasan predator
U Vojvodini je do 18. veka bilo dosta vukova. Prirodno stanište im je bila Fruška gora, u kojoj ih danas nema, a jedan primerak odstreljen je slučajno kod vile „Ravna“ pre deset godina. U Banatu postoji jedna manja populacija vuka, koja živi u Deliblatskoj peščari i na Vršačkom bregu (registrovano je 11 primeraka u čoporu), a migratorno se kreće od Karpata, gde obitava u većem broju. Vojvođanski vuk je pod stalnom zaštitom i na njega je zabranjen lov, jer od tog predatora u panonskoj ravnici ima više koristi nego štete. Vuk je najkrupniji predstavnik familije pasa i odrastao primerak može dostići visinu od 85 centimetara, a težina ponekad ide i do 70 kilograma, mada su zabeleženi i krupniji primerci.
U drugim područjima Republike Srbije vuka ima u dovoljnom broju, posebno u planinskim i brdskim predelima obraslim šumom, gde se čopor lako sakrije i nalazi dovoljno hrane u prirodnom okruženju. Kada hrane u prirodi nestane, vukovi se okreću napadu na seoska imanja, odnosno štale i torove, što izaziva hitru reakciju naših domaćina, koji pokušavaju da se odbrane.
Stari neprijatelj seljaka
Lukavi predator uvek je uspevao da preživi, a priče o napadu vukova na ljude imale su poseban psihološki efekat, koji je doprineo preuveličavanju fame o vuku kao opasnom krvoloku. I danas se u selima prepričavaju veliki vučji „podvizi“, poput onog da neopaženo uđe kroz krov u tor, podavi ovce, a zatim ih naslaže na gomilu kako bi se opet uspeo na vrh krova i pobegao domaćinu pred nosom. Vuk po zakonu prirode pravi određene štete na divljači, od srneće do zečje, ali, pored mladunaca, ima i značajnu sanitarnu ulogu uz odstranjivanje bolesnih i slabijih jedinki, što je ipak po mišljenju većine lovaca njihov, a ne vučji posao.
Ako se sve priče stave na stranu, ipak je važno očuvati vuka u biosistemu naših lovišta, koja su njegova od praistorije. Pošto smo danas mi pravi gospodari, treba pokazati dozu samilosti prema veličanstvenom predatoru. Taj stanovnik bujne ljudske mašte, navodni uzročnik bolesti, umiranja, nesreća i ko zna kakvih sve narodnih patnji, ipak treba da gospodari šumama i planinama naše zemlje, jer je poznato da se prenaseljenost bilo koje divljači loše odražava na biodiverzitet lovišta.
Vučja svadba
U narodu se parenje naziva „vučja svadba“. Taj ciklus počinje u decembru i traje do februara, da bi nakon 64 dana, u aprilu, vučica okotila od četiri do šest mladunaca. Vučići su prve dve nedelje slepi i smešni, jer imaju mnogo krupniju glavu od tela, a uz dobru ishranu već u avgustu mogu dostići težinu do 20 kilograma. Videti vuka u prirodi danas je prava retkost, ali je osećaj zadovoljstva nakon susreta sa tim gospodarem naših šuma za svakog ljubitelja prirode i lovca pravi praznik, koji ostaje u sećanju čitav život.
Izvor: Prof. dr Vladimir Barović/Poljoprivrednik
Foto: Freepik, Pexels, Pixabay