Zarazna agalakcija ovaca i koza

103

Zarazna agalakcija ovaca i koza je hronično kontagiozno oboljenje koje se u tipičnom obliku manifestuje mastitisom i naglim presušenjem vimena, artritisom i keratokonjuktivitisom. Retko se javlja pneumonija, a životinje mogu i da pobace.

Kod koza se može javiti granularni vulvovaginitis. Bolest je proširena u mediteranskim zemljama i na jugu Evrope, Africi, Aziji, Južnoj Americi i u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza.

Uzročnik zarazne agalakcije ovaca i koza je Mycoplasma agalactiae. Pored ovog uzročnika, bolest mogu da izazovu i druge mikoplazme (M. mycoides tip velikih kolonija, M. capricolum subsp. capricolum i M. putrefaciens).

Mycoplasma agalactiae je veoma otporna i može dugo da opstane u đubretu, pa su ovčarnici i torovi gde su boravile ovce i koze, izvor zaraze nekoliko meseci. Uzročnici se izlučuju mlekom, lakrimalnim sekretom, bronhijalnim sekretom, izlivom iz zgloba i fecesom. Bolest se prenosi direktnim i indirektnim kontaktom, a pojavljuje se pri nepovoljnim uslovima, pojačanoj aktivnosti organizma ili usled poremećaja u mlečnoj žlezdi. Bolest se javlja za vreme jagnjenja, na početku i na kraju laktacije. Koze su prijemčljivije na infekciju.

Inkubacija bolesti može da traje od šest do 60 dana, a klinička slika je raznolika i zavisi od virulencije i količine uzročnika i otpornosti organizma. Bolest počinje povećanjem telesne temperature, apatijom i odsustvom želje za hranom. Oboljenje se najčešće prvo manifestuje na mlečnoj žlezdi, ali u nekim slučajevima mogu se prvo javiti promene na očima. Zglobovi retko obole, a promene se mogu javiti istovremeno sa promenama na očima i mlečnoj žlezdi.

Promene na mlečnoj žlezdi – Prvo dolazi do smanjenja ili potpunog prestanka proizvodnje mleka. U većini slučajeva sekrecija mleka se postepeno smanjuje, a na kraju vime potpuno presuši. U mlečnoj žlezdi dolazi do kataralnog ili parenhimatoznog zapaljenja. Ukoliko se sekrecija mleka naglo smanji, mleko je slano i neukusno, plavičaste, a kasnije žute boje i rastegljivo posle čega proizvodnja mleka potpuno prestaje (agalakcija). Ako se proizvodnja mleka postepeno smanjuje, mleko je vodnjikavo i posle stajanja se razdvaja na dva sloja: gornji sloj koji je sivo-plavičaste boje i bistar, a donji sloj je sediment sačinjen od gromuljica žuto-zelene boje. Vime obolelih životinja je malo, mlitavo i mekano i može da atrofira do te mere da izgleda kao plod oraha.

Promene na očima – Uglavnom se javljaju nekoliko dana posle presušenja vimena. Promene se mogu javiti na jednom ili na oba oka, a promene na zglobovima se javljaju nekoliko dana kasnijeili istovremeno sa promenama na očima. Nastaje otok konjuktiva, lakrimalna sekrecija i mukozni iscedak. Životinje su fotofobične pa su im oči zatvorene ili malo otvorene. Najveće promene su na rožnjači i to u vidu difuznog zamućenja koje počinje od periferije ka sredini rožnjače. Dolazi do kongestije vežnjače pa su krvni sudovi izraženi. Zamućenje rožnjače se može javiti i u vidu belih tačkica. Očna jabučica je izbočena, nastaje parenhimatozni keratitis ili u težim slučajevima panoftalmija. Proces se uglavnom završava prestankom zapaljenja i životinja za nekoliko nedelja ponovo progleda. U težim slučajevima dolazi do zagnojavanja po unutrašnjoj strani rožnjače i ostalim delovima oka i do povećanja unutrašnjeg pritiska zbog čega rožnjača perforira i oko postepeno iscuri, a životinja oslepi.

Promene na zglobovima – Javlja se artritis i otok zglobova pa životinja hramlje zbog bolova. U zglobu se nalazi serofibrinozni ili fibrinozni eksudat. U nekim slučajevima može doći do brze atrofije mišića ekstenzora i do zapaljenja tetivnih ovojnica pa se životinje ne kreću.

Terapija se sprovodi antibioticima koji deluju na mikoplazme (tilozin, eritromicin, tetraciklini i dr.). Antibiotici ublažuju simptome bolesti, ali ne smanjuju izlučivanje uzročnika mlekom.

Obolele životinje je potrebno ukloniti, a stado izolovati šest meseci posle ubijanja obolelih. Đubre iz ovčarnika i torova obavezno spaliti i izvršiti dezinfekciju.

Imunoprofilaksa se sprovodi najčešće inaktivisanim vakcinama. Postoje i atenuisane vakcine, ali životinje mogu postati kliconoše. Vakcine nisu potpuna i delotvorna zaštita.

Izvor: dr vet. med Miroslav Radić/veterina.info


reklama