Proizvodnja začinske paprike ima dugu tradiciju na prostoru bivše Jugoslavije, a danas posebno u Srbiji. Tradicionalno je bila razvijena na jugu zemlje, u okolini Leskovca i Lokošnice, gde je najvećim delom bila namenjena domaćoj prehrambenoj industriji i potrošnji u domaćinstvima. Međutim, na severu Srbije, u Vojvodini, proizvodnja začinske paprike danas je, pre svega, orijentisana ka prerađivačkoj industriji i izvozu.
Jedan od najboljih primera koliko je isplativa proizvodnja začinske paprike je zemljoradnička zadruga „Zlatno zrno“ iz Gložana, opština Bački Petrovac, koja je najveći domaći organizator proizvodnje začinske paprike za nekoliko vodećih firmi i kompanija koje se bave sušenjem, odnosno dehidracijom povrća. U okviru tih procesa, začinska paprika predstavlja izuzetno važnu sirovinu. Više od 90 odsto ukupne proizvodnje namenjeno je izvozu, dok svega oko deset odsto, i to najvišeg kvaliteta, ostaje na domaćem tržištu. Trebalo bi istaći da ova proizvodnja nije nimalo jednostavna. Zahteva posebnu tehnologiju, značajna ulaganja, ali kada se proces proizvodnje ustali donosi deset puta veći profit po hektru u odnosu na ratarske useve.
Proizvodnja začinske paprike u Vojvodini, kao i u oblastima oko Segedina i Kaloče u Mađarskoj, smatra se vrhunskom po kvalitetu. Ova paprika se koristi za poboljšanje i standardizaciju znatno slabijih po kvalitetu.
– Dok se kvalitet domaće i mađarske paprike kreće od minimum 180 ASTA jedinica, najčešće oko 250, pa čak i preko 300 Asta (Asta jedinica predstavlja standard za merenje intenziteta boje i kvaliteta mlevene začinske paprike, gde veći broj ASTA jedinica znači intenzivniju crvenu boju i viši kvalitet), paprika iz pomenutih regiona često ne prelazi 60 ASTA, što je neuporedivo niži kvalitet. Upravo zbog toga se naša paprika dominantno izvozi kao sirovina za korekciju boje i kvaliteta u međunarodnoj trgovini – objašnjava prof. dr Žarko Ilin, naš vodeći stručnjak u oblasti povrtarstva, i dodaje:
– Sa tehnološkog aspekta, paprika je toploljubiva povrtarska kultura kojoj veoma odgovaraju klimatski i zemljišni uslovi na ovim geografskim širinama, naročito u poslednjih četiri do pet godina. Ipak, vrhunski kvalitet i stabilni prinosi, koji se kreću od 10 pa čak do 30 tona po hektaru, mogu se ostvariti isključivo na parcelama gde je primenjen visok nivo tehnologije, a pre svega tamo gde je obezbeđeno kvalitetno i kontrolisano navodnjavanje.
Kvalitet naše začinske paprike ogleda se u visokom sadržaju boje, izraženom kroz ASTA jedinice, ali i u izuzetno prijatnom ukusu, aromi i mirisu. Ona sadrži specifična eterična ulja, visok procenat ulja u semenu i karakterističnu aromu koja stimuliše lučenje digestivnih sokova, poboljšava varenje i daje poseban gastronomski kvalitet.
– Razlog za ovakva svojstva leži upravo u prirodnim uslovima: kvalitetu zemljišta, velikom broju sunčanih dana u odnosu na oblačne, kao i izraženim razlikama između dnevnih i noćnih temperatura. Ovi faktori direktno utiču na sintezu boje, ali i na stvaranje biološki vrednih materija u plodu. Zbog toga su srpska i mađarska paprika po kvalitetu jasno izdvojene u odnosu na većinu svetske proizvodnje – tvrdi prof. dr Ilin.
Govoreći o klimatskim promenama, prof. Ilin napominje da one nisu nov fenomen jer su prisutne još od kraja šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Pitanje je da li su dugoročne ili ciklične, ali bez obzira na to, agronomi moraju da imaju spremne i prilagođene tehnologije proizvodnje, naročito u povrtarstvu, kako bi se obezbedile dovoljne količine raznovrsnog povrća tokom cele godine.
– Različite povrtarske vrste različito reaguju na klimatske ekstreme, pa je za ublažavanje potrebno primeniti različite mere. To podrazumeva izbor tolerantnih sorti i hibrida, pravilno upravljanje vlagom u zemljištu tokom cele godine, adekvatnu i pravovremenu obradu zemljišta, kao i primenu organskih đubriva radi očuvanja i povećanja sadržaja humusa.
Na kraju, ali suštinski najvažnije, jeste navodnjavanje. Iako se često naziva agrotehničkom merom, navodnjavanje je zapravo kompletan sistem proizvodnje, jer su sve ostale mere njemu podređene. Reč je o skupoj, ali neophodnoj investiciji, koja mora biti racionalno primenjena kako bi se ostvario visok kvalitet proizvoda i vrhunski prinosi po jedinici površine – zaključuje prof. dr Žarko Ilin.
Izvor: A. Milić/Poljoprivrednik
Foto: Envato