Ovog leta, kad su naše krajeve zahvatile afričke vrućine i temperatura vazduha u hladu krenula ka tački topljenja voska, mogli smo da uvidimo na sopstvenim pčelinjacima koliki je značaj vode za pčelinju zajednicu. Bez nje nema legla, nema hrane, a nema ni rashlađivanja.
Veliki pčelari, kako po broju košnica tako i po dugogodišnjem bogatom iskustvu, u poslednje vreme sve više ukazuju na to da je kvalitet vode, uz nespornu količinu, odlučujući za pčelinja društva. Iako u podneblju prilično siromašnijem hranom u odnosu na ravničarske, pčelinjaci u planinskim krajevima za svoju vitalnost u najvećoj meri treba da zahvale čistoj, kvalitetnoj vodi.
Pčelinje potrebe za vodom su tokom godine različite. Prosečne dnevne potrebe tokom sezone iznose oko dva decilitra po društvu, što znači da u košnicu unesu oko 25 litara vode, ne računajući tu značajnu količinu koju sadrži nektar. U zimskom periodu ove količine su male i prosečno društvo ih zadovoljava sa svega pet do deset grama dnevno. Bez problema ih obezbeđuje iz kondenzacije vlage na zidovima ćelija saća, ali ne bi trebalo zaboraviti ni da je u zrelom medu približno petina vode sa velikom težnjom ka njenom usvajanju iz vlažnog, zimskog vazduha.
Čim započne medenje biljaka, otpočinje i stalni unos vode kroz nektar, a to traje sa promenljivom jačinom sve do kasno u jesen. U nektaru je ima oko dve trećine, pa je potreban veliki napor da se pčele ovog viška reše i svedu vlažnost meda ispod 20 odsto. Znači, potrebno je polovinu mase unosa upotrebiti ili odstraniti iz košnice.
Voda je neophodna za razvoj legla. Orijentaciono, za odgajanje jedne pčele potrebno je hrane koliko je stane u jednu ćeliju saća raspodeljeno u čak 150 obroka, koliko puta negovateljice posete svaku ćeliju od poleganja jajeta do njenog poklapanja, donoseći hranu. Kao i sve bebe, tako i pčelice u početku dobijaju veoma bistru hranu u kojoj su četiri petine voda. Vlažnost vazduha u prostoru legla mora da bude veoma visoka da bi se sprečilo sušenje i propadanje hrane i kako bi bila usvojena. Koliko je presudna vlažnost po razvoj legla, pokazuje i činjenica da ga u košnici neće biti ukoliko je vlažnost manja od 95 odsto, iako su zadovoljeni svi drugi uslovi.
U našem podneblju jul i avgust su najtopliji meseci u godini. Tada su svima potrebne veće količine vode, pa i pčelama. Ljudi se rashlađuju izlučivanjem znoja i njegovim isparavanjem koje oduzima toplotu telu. Fizičari su utvrdili da se oko 580 kalorija toplote gubi isparavanjem svakog grama vode. Insekti, pa i pčele, rade to na sličan način, s tim što se voda izdvaja iz tela isparavanjem iz sistema za disanje. Voda ulazi u disajne otvore koji imaju ventile. Oni se otvaraju i zatvaraju i time regulišu gubitak vode i toplote jedinke.
Temperatura košnice takođe mora biti stabilna, bez obzira na to kakve vremenske prilike je okružuju. Posebno je osetljivo plodište gde je zbog legla potrebno stalnih 35 stepeni. Lindauer je pre 65 godina utvrdio ovu temperaturu u plodištu pčelinjeg društva smeštenog na osunčanom polju okamenjene vulkanske lave, pri čemu je temperatura okolnog vazduha dostizala čak 70 stepeni. Naravno, čitava pčelinja zajednica funkcioniše poput jedinstvenog organizma, pa pčele vodu koriste za rashlađivanje unutrašnjosti košnice. Raspoređuju je u veliki broj slobodnih ćelija saća, a potom intenzivno provetravaju. Voda isparava i oduzima toplotu, te se snižava temperatura. Za vreme visokih temperatura potrebna je značajna količina vode, čak litar do dva, a još ako je pčelar loše podesio ventilaciju, pčele će morati da ulože i dosta truda i energije za lepezanje.
I prihranjivanje povećava potrebe za vodom, posebno ako se koristi gust sirup ili šećerno testo. Zato je pojilo na pčelinjaku neophodno, jer pčele nisu kamile. Ono se može kupiti gotovo, a i napraviti jednostavno od posude u kojoj po površini vode pliva splav od trske ili stiropora. Čistije i zdravije je pojilo sa posudom u kojoj je voda prekrivena čistom pamučnom tkaninom koja prelazi rubove. Na nju pčele sleću, a može se svakodnevno zameniti čistom. Naravno, pojilo može biti i znatno ukusnije uređeno “jezerce” omeđeno kamenom na koji će pčele sletati. Bolje je kada voda lagano teče, kaplje iz zatvorene posude na drvenu kosinu sa cik-cak nakovanim letvicama. Kako bilo, ono se mora redovno prati, a u toplo vreme nije naodmet u vodu kanuti malo dezinfekcionog sredstva. Bez obzira na tehničko rešenje, pojilo ne bi trebalo da bude na jakom suncu jer pčele najradije uzimaju vodu čija je temperatura od 20 do 30 stepeni, dok zagrejanu preko 38 stepeni ne posećuju.
Izvor: Poljoprivrednik
Foto: Pixabay
