Erdeljski gonič (mađ. Erdélyi Kopó; lat. Canis familiaris sagax braco Transsylvanicus) je mađarska pasmina koja spada u jednu od najugroženijih rasa.

Erdeljski gonič se na današnjim prostorima Transilvanije i Mađarske pojavio tokom doseljavanja Ugara u 9. veku. Tu je ukršten sa već postojećim goničima, između ostalih sa keltskim goničom. U vreme vladavine dinastije Arpadi formirana je već izumrla pasmina panonski gonič, koji je bio predak današnjeg erdeljskog goniča i mađarske vižle. Slike goniča se mogu videti u „Ilustrovanoj hronici Mađara“ (Képes Krónika), a prvi pisani tragovi potiču iz 1273. godine. Mađarski plemići i vlastela rado su koristili erdeljske goniče za lov, a na lentama se lik ovog psa pojavio početkom 17. veka.

Tokom 19. veka erdeljski gonič se raširio po čitavom Erdelju i tadašnjoj Mađarskoj. Pojavila se i jedna podvrsta goniča, kratkonogi gonič. Kratkonogi se koristio u lovu na sitnu, a dugonogi erdeljski gonič na krupnu divljač. Danas FCI priznaje samo dugonogog erdeljskog goniča, ali i dalje postoje odgajivači koji uporno uzgajaju kratkonogog goniča.

Prvi detaljan opis rase dao je Ede Cink 1901. godine, a sa uvođenjem rodoslova započelo se negde u isto vreme. Ali, s tom praksom se skoro prekinulo posle Prvog svetskog rata, a 1947. godine ukazom rumunskih vlasti erdeljski gonič je izjednačen sa ostalim goničima i time skoro doveden do istrebljenja kao rase. Do toga nije došlo samo pukim slučajem. Tokom izložbe u Budimpešti 1968. godine otkriveno je da po FCI erdeljski gonič smatran odumrlom rasom pošto decenijama nije bio prijavljen ni jedan primerak. Iste godine je u Erdelju kod lovaca, koji su i pored zabrane uzgajali goniče, pronađeno dosta pripadnika ove rase i tako je počelo ponovno zvanično uzgajanje ove pasmine. I pored svega ovoga, opstanak ove rase je i dalje u opasnosti jer se jedino u Erdelju ova pasmina tradicionalno odgaja.

Erdeljski gonič je pas sa elegantnim linijama. Dugonogi gonič ima prelive boja od crne do boje trule višnje za svetlim nijansama, dostiže visinu između 55-65 cm i težinu oko 25 kg. Kratkonogi gonič dostiže visinu između 45-50 cm, a njegova kratka dlaka ne zahteva neku posebnu negu.

Erdeljski gonič je veoma prilagođen sredini u kojoj živi: žilav je, hrabar, prilagodljiv i laje samo kada je potrebno. Društven je i veoma voli da se igra, naročito sa decom. Ali, i pored svoje prilagodljivosti da može biti i pas čuvar kuće, čak se može držati i u stanu, ne bi trebalo zaboraviti kako je erdeljski gonič ipak lovački pas i da se najbolje oseća u svom prirodnom okruženju.

Standard rase

Opšti izgled: Reč je o srednje velikom goniču. Oblik glave, položaj vrata, snažne noge i držanje repa pripadaju karakterističnim osobinama ove centralnoevropske rase goniča.

Narav: On je prijateljski raspoložen, hrabar, žilav i raspolaže odličnim smislom za trag. Manje zahtevan i lak je za obuku. Vlasniku je veoma privržen i brani ga u slučaju potrebe.

Glava: Izgleda kao klasična glava goniča, pre je duga, ali nikada špicasta. Koža je ravna.

Lobanja: Blago konveksna. Nadočni lukovi su slabo razvijeni.

Stop: Samo slabo naglašen.

Nosno ogledalo: Nozdrve su velike.

Njuška: Prednja ivica njuške nije jako zaobljena. Nosnik je ravan.

Usne: Istinski suve. Pokrivaju zube.

Zubi: Snažni i dobro razvijeni. Sekutići pokazuju makazast zagriz.

Oči: Tamnobraon, srednje velike, ovalne i blago kose. Kapci su dobro priležući.

Uši: Usađene srednje visoko, neuvijeno padaju, proširuju se na sredini i sužavaju ka zaobljenom vrhu. Povučene napred pokrivaju oči, ali ne protežu se dalje od njih.

Vrat: Usađen srednje visoko. Mišićav je i srednje dug. U donjem delu nosi naboranu kožu. Toleriše se blag podgušnjak.

Telo: Blago duguljasto, gotovo kvadratično.

Greben: Naglašen.

Leđa: Ravna.

Sapi: Nisu previše mišićave. Blago padajuće.

Grudi: Grudni koš je dug, širok i nije predubok. Grudna kost nije napred istaknuta.

Stomak: Samo malo prikupljen.

Rep: Usađen nisko. U mirovanju opušten, pri čemu je poslednja trećina zavijena nagore. Dopire 1-2 cm ispod petne kvrge. U lovu rep je zavijen iznad leđa. Ne kupira se.

Prednje noge: Prednje noge su prilično ravne i podupiru telo kao stubovi. Stoje srednje međusobno udaljene.

Šape: Okrugle, sa međusobno usko naležućim prstima. Jastučići su veliki, široki i elastični. Nokti su snažni i crne boje.

Zadnje noge: Zadnje noge stoje koso.

Butina: Mišićava.

Potkolenica: Manje mišićava.

Skočni zglob: Dubok, visok od zemlje.

Šape: Okrugle, prsti međusobno usko naležu. Veliki jastučići. Snažni nokti.

Kretanje: Korak nije preterano brz. U galopu je pas neobično izdržljiv.

Koža: Jako pigmentisana. Vidljive sluzokože su crne.

Dlaka: Veliki erdeljski gonič ima sjajnu, dužu, gušću, jače priležuću i oštriju dlaku nego mali erdeljski gonič (čija je dlaka kratka, jaka, ravna, dobro prileže), sa podlakom.

Boja: Osnovna boja velikog erdeljskog goniča je crna. Često se nalazi bela oznaka na grudima, šapama i na vrhu repa. Crvene oznake („palež“) obično mogu biti prisutne na nadočnim lukovima, njušci i na gornjim delovima nogu. Osnovna boja malog erdeljskog goniča je crveno-braon, koja na stomaku i nogama postepeno postaje bleda. Na čelu, grudima, šapama i vrhu repa može biti mala bela oznaka. Glava je često karbonizirana. Nosno ogledalo je često tamno-crveno braon.

Veličina: Veliki erdeljski gonič 55-65 cm, a mali erdeljski gonič 45-50 cm.

Masa: 30-35 kg.

Izvor: veterina.info