Mađarska vižla je rasa pasa namenjena za pomoć pri lovu na sitnu divljač poput fazana i zeca, a vremenom je, zbog svoje dobre naravi, sve više počela da se gaji i kao kućni pas.

U pitanju je stara i cenjena pasmina koja se prvi put u dokumentima spominje u 14. veku, a njeni preci živeli su s mađarskim plemenima još u 10. veku. Bila je omiljena rasa tamošnje aristokratije koja ju je brižno uzgajala, pa nema prevelikog uticaja ukrštanja s drugim pasminama. Formalno je priznata u 19. veku.

Vremenom su lovci na terenu razvili dva varijeteta koji su na kraju priznati priznati kao različite rase – mađarska kratkodlaka vižla (FCI 57) i mađarska oštrodlaka vižla (FCI 239). Osnovna razlika među njima je u dužini dlake, a obe rase nalaze se u sedmoj FCI grupi gde su ptičari i seteri.

Mađarska vižla je energična i znatiželjna rasa. Takođe su odani, brižni i nežni psi. Traže da im vlasnici posvete pažnju, a ako je ne dobiju, staviće do znanja cviljenjem i umiljavanjem da im to fali. Nisu agresivni prema strancima, ali će lavežom najaviti kad se neko nepoznat pojavi u dvorištu. Dobro se navikavaju na život u porodici i nežni su sa decom. Na domaće ljubimce, kao što su mačke, može da se navikne ako sa njima živi, ali neće propustiti priliku da povija i napadne druge ljubimce koji su nepoznati. Sa drugm psima se dobro slaže, mada može biti problema sa nekim mužjacima koji su preterano dominantni.

Da bi se psi dobro ponašali, zahtevaju dosta fizičke aktivnosti. Nije baš preporučljivo da se drže u stanu i više im odgovara kuća sa okućnicom gde mogu slobodno da se kreću. Ukoliko joj se kroz razne aktivnosti ne posveti dovoljno pažnje, mađarska vižla može postati destruktivna, što nikako nije dobro.

Jedna osobina se posebno izdvaja kad su u pitanju psi ove rase, a to je da oni žele što je moguće više da budu uz svog vlasnika.

Iako su razvijena dva tipa, koji se čak i vode kao posebne rase, mađarska vižla ima veliki broj stavki koje su univerzalne. U pitanju su robusni psi, deluju mršavo, ali sa jasano definisanim mišićima. Mađarska vižla poseduje opšti izgled koji je karakterističan većini rasa ptičara.

Ima plemenit izgled glave, s tim da je lobanja široka i blago ispupčena. Boju očiju joj je tamnija od boje dlake, a uši su postavljene tako da vise i imaju oblik koji se može opisati kao zaobljeno slovo „V“. Uši bi trebalo da budu okrenute prema licu i da ne budu mesnate.

Leđa su prava, kratka i mišićava, dok je grudni koš dugačak i dubok u dobrim proporcijama sa ostalim delovima tela. Slabine su široke, a stomak je blago izdignut.

Boja dlake je jednobojna, tamno žućkasto-smeđe boje. Može da se javlja u nekoliko različitih nijansi, ali se pojava tamnih ili belih pruga kao i svetložuta ili tamno mahagoni crvena boja smatra velikim manama i takvi psi se isklučuju iz uzgoja. Manje bele oznake su dozvoljene na grudima i šapama.

Povremeno se može čuti da mađarska kratkodlaka vižla nikako ne podnosi hladnije vreme i da to loše utiče na lov, što baš i nije tačno. Ovi psi hladnije vreme podnose poput ostalih kratkodlakih ptičara.

Mađarska kratkodlaka vižla

Dlaka bi trebalo da bude gusta, kratka i da dobro prileže. Stomak bi trebalo da bude slabije odlakan, a na ušima treba da bude kraća i svilenkastija dlaka. Na repu dlaka treba da bude malo duža.

Kako je selekcija ove rase duže trajala, postignuta je stabilnost što se tiče izgleda, a jedina ostupanja mogu se očekivati samo u boji dlake. Ovde treba voditi računa da se u uzgoju ne koriste psi sa sivom ili tamno smeđom bojom, jer to vodi ka diskvalifikaciji.

Mađarska kratkodlaka vižla je selekcijom dobro prilagođena potrebama lova, dobro se slaže sa drugim psima, ne odlazi iz vidnog polja lovca i, što je veoma bitno, dobro podnosi sve uslove sa kojima se može susresti prilikom pretraživanja terena ili donošenja odstreljene divljači.

Prosečna težina mužjaka iznosi od 20 do 30 kg, a visina između 56 i 64 cm. Ženke su prosečno teške između 18 i 25 kg, a visoke od 53 do 61 cm.

Mađarska oštrodlaka vižla

Ova rasa se razvila ne terenu kao posledica toga što je mađarska kratkodlaka vižla upotrebljavana na težim terenima i pri oštrijim vremenskim uslovima. Sve pozitivne osobine rase su sačuvane, s tim da je mađarska oštrodlaka vižla pokrivena srednje dugom dlakom, od čega i potiče naziv.

Bolje podnosi rad u brdskim predelima gde je teren prekriven velikom količinom šiblja i šikare, kao i aportiranje odstreljene divljači iz vode po hladnijem vremenu. Što se tiče rasporostranjenosti, značajno je manje zastupljena u odnostu na kratkodlaku rasu.

Mužjaci su u proseku teški između 20 i 29 kg i visoki od 58 do 64 cm. Prosečna težina za ženke iznosi 18 – 25 kg, a visina 55 – 58 cm.

Obuka za lov

Što se tiče obuke za lov, mađarska vižla je pomalo specifičan pas. Nagon za traženjem divljači i njenim donošenjem pošto je odstreljena je veoma izražen. Bez nekih problema tokom lova radi na zemlji i u vodi, a to podrazumeva pretragu terena i donošenje odstreljene divljači.

Spremnost za rad na terenu je fantastična, veoma lako savlađuju prepreke na koje naiđu. Tokom lova ima veoma dobro izraženu potrebu da čuva lovnu opremu i lovinu, a sa drugim psima se dobro slaže. U velikoj većini slučajeva ne udaljavaju se preterano od lovca prilikom pretraživanja terena, što neki lovci navode kao odličnu karakteristiku.

Međutim, za razliku od većine kontinetalnih ptičara koji se koriste tokom lova, ova rasa zahteva lakši pristup. Bilo kakva grubost ili kažnjavanje psa veoma loše će uticati na njegovu dalju obuku, odnosno, biće kontraproduktivno. Obuka bi trebalo da počne na vreme – prvo osnovna obuka i potom postepeno obuka za lov. Kako nisu pogodni za bilo kakvu preteranu primenu sile, ako se ne počene u ranom periodu sa dresurom, kasnije je obuku značajno teže odraditi na kvalitetan način.

Obuka ženke je uglavnom lakša i poslušnije su tokom lova ili šetnje, ali to nije karakteristika ove rase jer se muški psi uglavnom trude da budu „alfe“ ili što bliže toj poziciji.

Izvor: zanimljiv.org, lovac.info, sretanpas.com

Foto: Pixabay, Free Images