Parenje ovaca može se vršiti prirodno, kada ovnovi oplode ovce skačući na njih, ali i veštački, osemenjavanjem. Vreme pripusta i jagnjenja ovaca zavisi od više faktora, a najviše od toga kada tržište najviše traži jagnjeće meso.
Smatra se da prirodnim parenjem ovan može dnevno da oplodi do četri ovce. Međutim, to se ne radi uzastopno svaki dan, jer se ovnovi prebrzo iscrpljuju i znatan procenat ovaca ostaje neoplođen. Da bi se zadržao kvalitet sperme, i oplodnja bila sigurnija, preporučuje se da ovan ne naskače na više od dve ovce dnevno, i to jednu ujutru, a jednu uveče, odnosno da postoji vremenski razmak od minimalno 8 sati.
Ako se osemenjavanje obavlja veštački, onda se prethodno pripremljena i razređena sperma ovna ubacuje pomoću katetra u vaginu ovce. Imajući u vidu da ovan pri jednom skoku izluči 1-1,5 cm3 sperme, kojom u razređenom stanju može da se oplodi i do 15 ovaca, uočava se koja je najveća prednost ovog metoda.
Pre početka sezone parenja ovnove treba ošišati po trbuhu, oko prepucijuma i očiju. Kada se parenje izvodi leti, a naročito u toplim predelima, ovnove treba potpuno ošišati, jer povećana telesna temperatura, a naročito temperatura skrotuma, utiče na slabu plodnost. Kvalitet sperme ovnova se proverava pre svakog perioda parenja.
Ovnovi se drže u priplodu 5-8 godina, zavisno od njihovog kvaliteta i samog cilja odgajivanja ovaca. Kvalitetnija grla se drže i iskorišćavaju se sve dotle dok daju kvalitetno potomstvo. Kod ranostasnih rasa ovaca, koje se gaje za meso, ovnovi se zamenjuju ranije i zbog toga se drže u priplodu kraće, dok se kod kasnostasnih rasa ovaca drže duže u priplodu. Priplodna sposobnost ovnova može trajati 12 i više godina. Po prestanku muže, ovce se detaljno pregledaju i tom prilikom se škartiraju sva bolesna, stara i iznemogla grla, kao i grla koja se ne jagnje redovno i koja daju malo mleka i vune, a uz to su i malih težina. Stare i slabo proizvodne ovce u stadu, zamenjuju se mlađim i produktivnijim grlima.
Planira se koliko će biti potrebno ovnova, ubrajajući i određen broj rezervnih ovnova, potrebnih usled eventualnih bolesti, slabe potentnosti, slabog kvaliteta sperme itd. Ovce koje se u prošloj godini nisu jagnjile (5-10%) veterinar obavezno pregleda. Prilikom sastavljanja stada za parenje, posebno se pazi da se obolela grla, naročito obolela od šuge, bruceloze, zarazne šepavosti ili koje druge zarazne bolesti, izdvoje na zaseban pašnjak. Za njih se posebno određuje ovan ili ukoliko to nije moguće, čeka se da se oplode zdrave ovce, pa se tek onda pripuste bolesne ovce.
Što se vremena tiče, najčešće vreme pripusta je jesen, jer se polni nagon ovaca u to vreme najviše ispoljava, a i jagnjenje je, u tom slučaju u proleće kada već ima paše. Zalučena prolećna jagnjad na paši se dobro razvijaju, tako da se od njih odabira podmladak za priplod i zamenu stada. Međutim, ako se obezbede udobni topli ovčarnici i dobra ishrana za zimski period, pripust se može vršiti i tokom proleća i leta, kako bi jaganjci stigli u jesen i zimu. Ovakva dobijena jagnjad zalučuju se ranije i sa 6-8 nedelja prodaju se kao kvalitetna roba za meso. Takođe, ovce se posle toga muzu i dobija se mleko za izradu vrlo kvalitetnih sireva.
Divlje parenje ovaca je karakteristično za primitivnije rase i ekstenzivno ovčarstvo. Tu se ovnovi puštaju među ovce, ne planirajući ni koji će ovan koju ovcu oploditi ni datum parenja. Ovnovi po više puta skaču na pojedine ovce, previše se iscrpljuju i kratko se zadržavaju u priplodu. Tom prilikom mlada grla bivaju oplođena pre vremena. Na jednog odraslog ovna dolazi 20-25 ovaca, najviše 40 ovaca, a na dvisca 10-15 ovaca.
Postoji i klasno parenje, nazvano po tome što se ovce dele na grupe, odnosno klase, u zavisnosti od njihovih osobina. Svakoj grupi se dodaju ovnovi da bi se izvršila korekcija određenih osobina (gustina vune, dužina pramena, finoća vlakna, težina tela, širina grudi, ugnuće leđa). Kod ovakvog načina parenja dodeljuje se na jednog ovna 40-60 ovaca, ali se po ocu ne zna tačno poreklo jagnjadi, kao ni vreme parenja.
U savremenom ovčarstvu od prirodnih načina parenja najviše se primenjuje individualno parenje. Jedan ovan se koristi za 60-80 ovaca. Određuju se roditeljski parovi prema odgajivačkom cilju proizvodnje. Tačno se sastavlja plan pripusta, kojim se određuje koji će ovan koju ovcu da oplodi. Na ovakav način dobijaju se najbolji jaganjci.
Ovce u nagonu se pronalaze ovnovima „probačima“, koji su podvezani specijalnim keceljama koje su natopljene bojom, tako da mogu zaskočiti ovcu, ali je ne mogu oploditi već samo obeležiti. Obeležena grla se izdvajaju i pripuštaju pod ovna koji je predviđen planom.
Mesec dana pre parenja ovce treba napasati na dobrim pašnjacima i prihranjivati koncentratom. Količina koncentrata je veća ukoliko je paša slabija. Mršave ovce se izdvajaju, posebno hrane i neguju, da bi se do sezone parenja poboljšala njihova kondicija. Ako ovce dočekaju sezonu parenja mršave, dobar broj ostaje neoplođen, period parenja se suviše oduži, jagnjenje se ne obavi u planiranom periodu, kao ni zalučivanje. Osim toga, što je vrlo značajno, angažuje se veća radna snaga i povećavaju se troškovi proizvodnje.
Ovnovi su u toku godine odvojeni od ovaca, dobro se hrane i neguju, ako bi održali priplodnu kondiciju. Hrane mora biti dovoljno, i posebno mora da sadrži belančevine, mineralne materije (Ca, Fe) i vitamine (A, D, E). Priplodni ovnovi se ne smeju previše ugojiti, jer onda otežaju i izgube volju za skokom. Pre perioda parenja, 1-2 meseca, ovnovi se napasaju na boljim pašnjacima i prihranjuju, u početku sa po 0,250 g koncentrata, a u doba parenja sa 1-1,250 kg.
Da bi se povećala polna aktivnost ovna, upotrebljava se isklijali ječam i ovas, kod kojih je povećan procenat vitamina E. S vremena na vreme, priplodnim ovnovima treba pregledati papke i one koji su prerasli i produženi obrezati. To uslovljava normalno kretanje životinja a kod ovnova i skakanje u sezoni parenja ovaca, tako da je kod onih sa preraslim papcima, oplodna moć neiskorišćena.
Izvor: veterina.info
Literatura: Ovčarstvo – tehnologija proizvodnje; Gutić Milenko, Milun Petrović, Snežana Bogosavljević-Bošković, Vladimir Kurćubić, Leka Mandić, Vladimir Dosković; Čačak, 2006.
Foto: Pixabay
