Plodored je smena biljnih vrsta u prostoru i vremenu. Može se još definisati i kao organizovano smenjivanje useva na istoj parceli u toku određenog broja godina (uglavnom od dva do sedam vegetacionih perioda). Plodored je, uz obradu zemljišta i đubrenje, jedan od najstarijih i najvažnijih zahvata u agronomskoj praksi. Osnov za izbor plodoreda su biološke specifičnosti biljaka, kao i predusev. 

Smatra se da su đubrenje, obrada zemljišta i plodored tri „noseća stuba“ organske poljoprivrede. U odnosu na đubrenje stajnjakom, povrće se može se podeliti u tri grupe:

I grupa: vrste koje se obično đubre stajnjakom (vrežaste vrste, kupusnjače, paradajz, paprika, plavi patlidžan, celer, praziluk, beli luk);

II grupa: vrste sa manjim zahtevom za stajnjakom, koje se često gaje druge godine posle unošenja stajnjaka (korenaste vrste, crni luk, salata, spanać, rotkva, rotkvica);

III grupa: vrste koje obogaćuju zemljište azotom (grašak, boranija, pasulj, bob)

U tropoljnom plodoredu prvo polje uvek zauzimaju vrste iz I grupe, drugo polje iz II, a treće polje vrste iz treće grupe. Njihovom smenom dobija se trogodišnji ciklus gajenja povrća. Na odvojenom delu bašte gaje se višegodišnje vrste (špargla, rabar-bara, vlašac, kiseljak i druge).

Plodored u organskoj proizvodnji dobija posebnu ulogu, jer značajno smanjuje pojavu biljnih bolesti, štetočina i korova. Tu se uvodi čvrsti plodored sa značajnim udelom jednogodišnjih i višegodišnjih leguminoza koje obogaćuju zemljište azotom. Prednost plodoreda je i u tome što poljoprivrednu proizvodnju obogaćuje raznolikošću vrsta.

Čuvanje plodnosti zemljišta u sistemu organskog ratarenja ostvaruje se resursima sa samog gazdinstva, a u tom smislu, veliki značaj pridaje se plodoredu i njegovoj fitosanitarnoj ulozi. U organskom ratarstvu, u strukturi plodoreda, krmne i leguminozne biljke zauzimaju 30-50% površina u plodoredu, što doprinosi čvršćoj vezi između ratarstva i stočarstva. U ovakvim plodoredima sa visokim učešćem trava i leguminoza ide se ka težnji da se ne hrani biljka, već zemljište kao izvor života i biološki aktivna sredina. Time se povećava udeo organske materije, popravlja struktura zemljišta, i zasniva režim ishrane biljaka.

Primenom plodoreda smanjuju se rizici od zagađenja životne sredine, smanjuje se zavisnost od hemijske industrije, postoji veća mogućnost za reciklažu sekundarnih sirovina poreklom od poljoprivrede. Sve su to elementi koji se uzimaju kao prednost ovog sistema. Nedostaci su ti da se postižu manji prinosi, povećana je zavisnost od klimatskih uslova, smanjena je proizvodnost rada, uz veće učešće ručnog rada, veća je zakorovljenost takvih useva, itd.

Kada je plodored u pitanju, bitno je pridržavati se „zlatnih pravila“, koje je postavio čuveni dr Nikolas Lampkin:

  1. Biljne vrste sa dubokim korenovim sistemom treba uzgajati posle onih sa plitkim, kako bi se održala dobra struktura, provetrenost i oceditost zemljišta.
  2. Smenjivati biljne vrste koje proizvode malu i veliku biomasu korena – one sa velikom biomasom obezbeđuju organizme zemljišta (travno-detelinske smese).
  3. Smenjivati biljne vrste koje fiksiraju azot iz atmosfere sa onima koje ga troše. Na ovaj način će se obezbediti veliki deo potreba u azotu.
  4. Gde god i kad god je moguće, treba primenjivati predsetvu, podsetvu, naknadnu setvu, međusetvu i zelenišno đubrenje, kako bi zemljište bilo stalno pod zelenim pokrivačem (npr. setva repice i gorušice posle žita). Ovim se sprečava zakorovljenost, stvaranje pokorice, sprečava ispiranje đubriva, poboljšava struktura zemljišta i sprečava njegova erozija.
  5. Biljne vrste koje sporo niču i koje su osetljive na korove, treba uzgajati posle onih koje sprečavaju razvoj korova (npr. lucerka, travno-detelinske smese, biljne vrste za zelenišno đubrenje, konoplja).
  6. Smenjivati lisnate i korenaste biljne vrste sa žitima, kako bi se smanjila zakorovljenost.
  7. Gde god postoji opasnost od zaraze određenim biljnim bolestima ili štetočinama, treba izbegavati setvu ili sadnju biljnih vrsta koje su na njih osetljive. Ovde treba poštovati pravila o minimalnom broju godina posle kojih neka biljna vrsta može ponovo doći na isto mesto.
  8. Upotrebljavati smesu biljnih vrsta, odnosno različitih sorti iste biljne vrste, kako bi se povećala genetička i ostala raznovrsnost.
  9. Smenjivati proletne i jesenje, odnosno jare i ozime gajene biljne vrste. Ovim se postiže bolja kontrola korova i raspored rada.

Združeni usevi

U sistemima organske proizvodnje vrlo važnu ulogu ima sistem združenih useva (multiple cropping system), posebno postrna i naknadna setva, setva ozimih međuuseva, poduseva, združenih useva i useva za zelenišno đubrenje. Pravilo združivanja useva je da se koriste biljne vrste koje su komplementarne, različite visine, različitih potreba za toplotom, vodom i hranivima. Broj kombinacija zavisi od bioloških svojstava i uslova gajenja.

Združivanje useva znači gajenje dva ili više useva istovremeno na jednom polju. Odnos između biljaka koje se nađu na istoj površini, u isto vreme, je i kompetativan i kooperativan.

Glavni razlozi za gajenje združenih useva su:

  1. povećanje prinosa
  2. bolje korišćenje zemljišta, vode, đubriva i radne snage
  3. bolja kontrola štetnih organizama i korova
  4. socioekonomske i druge prednosti

Dobro je poznata združena setva kukuruza i pasulja, jarog ječma i crvene deteline, zobi i grahorice, pšenice i raži, kukuruza i tikava, konoplje i semenske šećerne repe, mrkve (peršuna, cvekle) sa lisnatom salatom, sa mladim lukom, paradajza sa rotkvicom, salatom, spanaćem, paradajza sa karfiolom ili ranim kupusom ili kelerabom, rotkvicom i mladim lukom, itd.

Uvođenjem međuuseva u sistem organske proizvodnje postiže se usavršavanje plodoreda i racionalnije korišćenje zemljišnih resursa. Gajenje useva u postrnoj setvi, uz otklanjanje stresnih uzroka (navodnjavanje) u toplijem delu godine, može posle žetve strnina, u velikoj meri da utiče na opštu produktivnost njiva sa manjim ulaganjima. U postrnom sistemu gajenja moguće je potpuno izostavljanje obrade zemljišta, čime je smanjen utrošak rada i energije. Moguće je smanjiti i upotrebu mineralnih đubriva i samim tim smanjiti troškove proizvodnje i preterano zagađivanje zemljišta.

Foto: Pixabay
Autori: Prof. dr Mirjana Milošević i Slobodan Teofanov, Agrovizija